Учитељ

47

841

ту нову пропаганду, и који би указали меродавним круговима прави излаз из сувремене кризе, који би били способни противстати навали „социјал-демогратског полуобразовања“.

Такав је, значи, програм тога нео-идеалистичкога правца у Германији, коме припада овај оригинални теолог. Ступивши у социјално-демократску партију, Гјоре је готово сву своју енергију управио на то, да потчини свом утицају педагошку политику германске социјалне демократије, и напори његови нису остали без успеха. У осталом, зато он има да благодари не само својим личним особинама, колико више мирољубивој тактици саме партије, која је напустила свој пређашњи, хришћанству непријатељски правац. Социјализам се постепено мири са хришћанством, и одриче се сваке агитације против религије у опште, и хришћанске посебице.

Овај моменат сувремене еволуције (развитка) социјалистичког

"мишљења јасно је запазио и истакао професор Зомбарт у његовом

делу: „Социјализам и социјални покрет у 19. веку“. То осећање, које се сукобило, код радничких маса, са пређашњим антирелигиозним, правцем социјализма, Зомбарт објашњава тиме, што суу очима радника у таком материјалистичком схватању света постављени елементи, који су добро припремљени за збацивање владајућих ауторитета у свима областима. Отуда инстиктивна тежња пролетаријата на сусрет атеизму и материјализму, који налазе свесну (хотимичну) и енергичну потпору од стране социјалистичке интелигенције, која је у недавној прошлости проживела период · „природно-научне полуобразованости“. У садашње време —- вели Зомбарт — „ни један озбиљан поборник науке, ма коме табору он припадао, није се одважио да тврди: да наука тражи атеизам и одбацује религију“. Сада, „млади хришћански социјалисти, а нарочито у Германији, поставили су себи за нарочити задатак и то, да уклоне неповерење радничких маса према хришћанству, и тиме да их избаве од пређашњег покрета анти-религиозног карактера“. Према такој задаћи они и траже промену самог карактера школског учења у смислу бољег удешавања његовог према условима · садашњег момента.

На сусрет таком правцу теже и даровитији представници германског педагошког света — професори Зомбарт, Кестнер и други. Сви они иду под знамењем нео-идеализма, „правога хришћанства“, индивидуализма засебну групу у целом том идеалном врењу заузимају представници тако званог социјално-педагошког правца: Бергеман, Наторп, Ценкер, Упољд и други. Сви су они написали,