Учитељ

848

облику одржавања и усавршавања рода. Индивидуе које немају више никакве вредности за одржање рода, брзо угину; оне испуњавају само одређену задаћу у служби роду, и не показују се никада као самоциљ. Оба та момента — одржавање и његово усавршавање морају имати решавајући значај за педагошко одређивање циљева. Јер, било би глупо тежити ка остварењу васпитних задатака који су потпуно туђи природи и њеним иманентним (огромним) животним законима. ,

Циљ васпитања може бити само оно, што је у току милијуна година, путем лаганога еволутног процеса, одавно се остваривало у упорном и вечито у напред продирућем послу. Почињући од најнижих органских елемената, једно-ћелиских бића, и прелазећи преко свих степена биљног и животињског света, скроз до најсавршенијег животињског бића — човека, од инстикта до највишег степена сазнања (свести), поступни процес свагда је био један и исти, и његове побудне моћи (импулси) биле су увек: одржавање . и усавршавање рода. Таква је, значи, победоносна лозинка целокупног развитка. Преносећи ту лозинку у атмосферу социјалног живота, ми добивамо као виши, апсолутни, циљ живота, постепено растење културе; одухотвореније органског живота, и на крају крајева, опште узвишење живота. Добро, на тај начин постаје исто тако корисно за цео род. Сва етичка садржина живота прима социјално-утилитарнн (корисни) карактер. „Добро је оно, што је корисно за одржање рода, и помаже његово усавршавање; зло је све оно што је супротно томе. Добром треба такође признати одржање и усавршавање свога сопственога ја, али само у толико, у колико то помаже одржање и усавршавање рода, то јест, показује се као средство према циљу“. Свети страх, по мишљењу Бергемана, треба да обузме душу младића или девојке, који ступају у живот са задатком: да се радосно одаду заједници, целини, и да посвете све своје силе поступном ходу човечанства и културе.

У таком потпуном растварању личнога ја у општим интересима и задаћама не постоји — по Бергеману — никаква опасност за саму личност. На против, он тражи да се сав васпитачки посао што је могуће пажљивије обзире на индивидуалност свакога васпитаника, јер су културни захтеви и друштвене потребе тако разноврсни, тако многобројни и велики, да је за рационално подмирење истих неопходно потребно неизмерно богаство најразноврснијих способности и талената. И по томе, друштво се већ мора побринути што је могуће о слободнијем развијању индивидуалних задатака