Учитељ

294 | УЧИТЕЉ

Слобода развијања не трпи никаквих граница, она хоће да јој се да могућност да непрестано напредује; кад би јој се положила нека граница за коју би се казало да се не сме никада прећи онда би се учинило највеће преступљење суштини човечијег духа, јер шта је друго суштина духа, ако не неутешњена слобода развијања» Свака система, која би се огласила као непроменљива, морала би се одбацити јер би развијању била од штете и пропа- . сти. Нека је система ма како прекрасна; нека су је саставиле најразборитије главе, нека стоји на висини сувремене образованости или нека још и даље иде: опет је од штете, јер притискује људе и читаве народе. ;

Све што рекосмо о овоме начелу вреди и за школу и за васпитање. Најбоље би било, кад би сваки сам стално потврдио се да примењује та начела на школу, па да уде тава према томе све што ће ићи на развијање дечијих телесних к духовних способности. Али требало би да сваки уме опазити и све рђаве последице које произлазе из наопаког васпитавања и образовања. Главни је појам образовања: развијање. Тај појам неће да зна за којекакве системе, он зна само за начела или боље рећи и он је сам право начело. Начела нека образују, васпитују децу, а не којекакве системе. А у чему је највеће зло тих система Фихше, немачки философ у почетку овога века, упоредио је једном оне људе који хоће системе с челама и дабровима: „Ове животиње и данас зидају своје кућице и ћелице онако исто као што су их зидали пре толико хиљада година и за толико време нису учиниле никакав напредак у својој мајсторији; тако би било и с другим животињама, названим људима. Такви људи веле, да нема ничега новог под небом; јер они су пресушили извор вечитог напредовања испод и изнад неба, па само царује мртвило које се непрестано понавља.“

Даље вели Фихте: „Треба једном да смо на чисто. Хоће ли. се једном људи уверити, да у самом човеку има нешто што је апсолутно прво и првобитно, а то је слобода, бесконачно поправљање, вечито напредовање рода људског или се људи неће никад о томе уверитиг Они су прави, првобитни људи, који или сами раде и стварају, па производе нов живот или ако то не могу а они се барем не копеше да одрже оно што је ништаво, који стоје и пазе да их понесе собом струја новога живота или ако не могу баш сами да пођу, а оно осећају слободу, па је не мрзе и од ње се не боје, већ је воле и пригрљавају.“

„Ко верује у дух, ко верује у слободу духа и у вечито на-