Учитељ

З_Р"

ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД 239

и заната, које све имају један циљ: олакшати живош свој, и својим нараштајима.

Године 1906 било је у Швајцарској 3388 школских општина, са 4647 примарних школа, које су се састајале из 12820 оделења.

У њима је било 517417 деце обојега пола (мушке 258140, и женске 959277). Учитељских снага је било 11500 (учитеља 7340 и учите-

љица 4160). Приватних школа око 160, са 190 наставника и наставница, и 2200 ученика и ученица.

У већини тих школа, школовање деце је за оба пола заједничко. Резултат оваквог заједничког школовања мушке и женске деце, врло је повољан. Да је то тако показује и та околност што

се у последње време почела уводити та заједничка настава и у

вишим школама. Швајцарци веле да је та заједничка коедукација врло пробитачна, баш са психолошког и педагошког гледишта. Они кажу да је утицај мушке деце на женску, и женске на мушку, у овом случају посве добротворан. Деца се на тај начин уче, да се узајамно цене и поштују. Сем тога, у опхођењу с мушкарцима, де-

војчице добијају више смелости, одлучније су и искреније. Мушки

пак, у својој несташности више се обуздавају и постају чеднији. Основна настава у Швајцарској изводи се по методи очи-. гледности. Наставници народних школа, следујући речима свога

славнога педагога Песталоција, да наставу треба изводити само

из очигледности, труде се, што је више могућно, да то и у школи, практично, примењују, а не само теориски.

Метода очигледне наставе има да развије самосталност у мишљењу, и што правилније расуђивање. Математика, матерњи језик, познавање природе, и познавање своје земље и земаљскога устава, треба да послуже, поред својих специјалних циљева још и као подлога, са којом ће се моћи доцније, да теку и друга знања.

1 Кезе апзећацеп, 016 хизећацеп, ује! пђегаећацел, зе шизећапеп, Јапозат Резећацеп, тасће ттећисег пттеЏеп, 215 дДег ћезје Кафесћјатиз. (Н. Резћалог2 у (17146—1827).

„Етеџла ! Хепи јећ јел дитекзеће, ипа плећ !тасе: Уа5 ћађе јећ Фепп ејееп ећ Ше даз Мезеп дез тепзећнећеп Опфеглећјез сејејаћећ; 50 Ппде јећ; Тећ ћађе Чеп ћбсћабел ођегабеп гтипазају (јез Шпбегтећђев ш Фег Апегкеппппг Чег Апзећапипа, ај5 дет ађзојшеп Кипдатеп аЛег Егкелп фи Гез!сезен,..“ (Тает, Мле бега те Ктдег Јеће. Кес. 5. 189.)

„дећлуаште хасћзеп ђени Кесепуефег зећпе] ашз једет Мафћашеп ; ппа ас! Че гјејеће Уејзе еглепееп апзаћапштезозе Пебшопеп еђепзо зећпе! зећмат тајсе Уезаћен, дје ађег ап Зоплепшеће зећг зећпен збетеп иза“. (14. ф. ВеСатамзсађе 5. 159).