Учитељ

УЧИТЕЉСКО УДРУЖЕЊЕ 367

ЛИСТАК

Из дневника учитељевог

| Малутин Станковаћ

Били су топли дани ране јесени. Благо јесење сунце са чистог и плавог неба нежно и тужно обасјава величанствене круне · трмова. Блага топлота његова има у себи нечег дирљивог. У томе сјају и топлоти, која се губи, као да се осећа праштање лета и јасна пролазност свега на земљи. У тихом шумору листа на гори чини се души да ослушкује лалек поздрав чаробних дана мајских и заносних ноћи јунских.. А природа изгледа необично дивна и мила у пуном сјају јесењег сунца.

Ми смо седели за пуном трпезом гостољубивог домаћина, учитеља Милана, у сенци једне велике липе у школском дворишту. Школу окружавају дивне шуме растова, а на пропланку њиховом плави се род са школског винограда. То је плод руку учитељевих. Пред школом се шарени лепа школска баштица, у којој још цветају ружа и врбена, и животворни мирис растових шума меша се с мирисом ружа месечарки надахњујући душу чежњом и поезијом. Плаво небо и јасно сунце, мирисни етар и лепота околине оживљавају човека, а све ово са немом тишином, у овој самоћи, чини дубоки утисак на душу човека.

Ова усамљена школа Миланова, са примерном економијом његовом, изгледаше ми као неки жељени кутак мира, као место идилске самоће, среће и тишине. Лазурно плаветнило спуштало је се по долинама, а шума изгледаше ишарана најдражим и најразноврснијим бојама. Пред очима се указују разнобојне круне дрвета као ремек дела највећег уметника природе. Круне јасно жуте, затворено жуте, рујеве, црвене, беличасте — наизменце се указују пред очима. Све се оно јасно оцртава на пространом подножју — равници. Дивног места за заљубљене, за створења жељна лепоте и снова !

На столу нашег гостољубивог учитеља Милана беше богата закуска, а све је било производ његове домаће економије: и онај кајмак лепши од најфинијег путера, и оно прасе, које се жути као дукат, па и оно вино којим смо обилати обед залевали...

Лице домаћиново показивало је (што је реткост међу учитељима) физиономију задовољног човека, који је прокрчио пут у животу и пошао сигурним колосеком тековине и мира, путем на коме више не треба очајних напора и борбе. И овај обед и све остало што видесмо, у кући и око ње, показивало је изобиље и сређеност.

Добар ручак, лепота природе и јесењег дана, а и друштво женскиња, бацише нас у најпријатније расположење.