Учитељ

ДЕЧЈЕ ИГРЕ И ВАСПИТАЊЕ ВОЉЕ

не разликује себе од спољашњега света. Његова властита ножица, коју је први пут нашао и коју је опипао; за њ је страни објект, како туђе тело, као и какав било други предмет и дете се забавља властитом ногом онако исто као и Фребеловом лоптицом. Потребно је да прође дуго времена и да се изврши читава маса вежбања, док се млади човек упозна са својим властитим телом и његовим деловима. Разграничавање упечатака спољашњег света и упечатака, које добијамо од свога властитога, организма, јесте ствар од огромне психолошке важности; оно дуго траје, па се не завршава чак ни у оно доба, када дете отпочиње и говорити. Томе одвајању себе од спољашњега света т. ј. развићу самосвести, служи маса тих покрета и радња, које дете произведи намерно и где је његова пажња управљена не на саме предмете и појаве, већ на узроке, који их производе. Да разгледамо ту забаву дечју! Дете, на пример, производи шум хартијом, а затим се наједаред притаји, ослушкујући, да ли ће се звуци продужити и у време, кад оно престане радити: пажња дечја очевидно није управљена к самим звуцима као таквим, већ извору њиховога произлажења, к зависности њиховој од његових сопствених радња. Кад отпочне дете постизавати ту узрочну везу, оно већма испољава своје задовољство, које потиче из осећања властите снаге, из свести о себи као раднику, као узроку појава, као живом основу кретања, који је независан од свега, што га окружава. То стално осећање себе као снаге и чини једну основу или супстрат самосвести. 06(ашњење те истине, да се развитак самосвести врши тим путем, припада Прајеру.) Он с правом мисли, да раздвајање предмета у делове, рушење, шумови, разбијање, гурање и бацање предмета, пресипање и преливање — сви, дакле, ти покрети, који се производе с великом озбиљношћу, мало по мало доприносе томе, да дете одели себе као радника, као субјективну снагу, од васцелог осталог света. Када је такав процес довољно припремљен, тада може самосвест понићи покадшто изненадно, као просто извођење, као природна последица, основана ипак на бескрајно великом пеихолошком искуству.

Многи покрети дечји и немају другог значаја, до што су изражаји воље. А међу тим често се може видети — и на то се с правом жали Прајер — да се мешањем, у ствари дресирањем, истичу лажни изражаји воље и захватају област покрета, и ако

1 Ргеуег, 1. сб. ХХ Карцеј.