Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 647

Ево укратко тих боја (мисли).

Религија у нас преживљује критичке моменте: народ се више приближује атеизму, но што се паметно религијски васпитава. Свештенство и црквени поглавари немају довољно интелигенције и одушевљења да религију спасавају „они сав свој посао своде на ритуалност — обреде.“

Народна нижа п виша настава упућена је погрешним путем. Основа нашем васпитању пису народне традиције. Наше школе немају немају националпп карактер; оне не стварају идвалне и карактерне људе. Наша интелегенција злоупотребљава своју вишу спрему: немајући карактерности п идеализма у себи врши спеку. лације на рачун непросвећепе масе.

Литература је посве спромашна. Наша философија, наука и уметност не садрже у себп ниједно дело од светске вредности (!)...

Библиотека је мало и оне су пеуређене, музеја још мање и још горих!

А о изложбама и конференцијама с критиком у ширем обиму 'п јачег културног значаја не може бити ни говора.

Према томе, вели писац, ови фактори у Србији показују се илуворни у просвећивању масе. Наша интелегенција још не схвата, да се само пушем ових фактора може маса просветити. Отуда се у нас још не јавља какав интензиван и паметан рад на унапређењу ових културних чиниоца. Због тога се ударило у странпутицу. Место да се ови фактори реформишу у духу времена и „према историјском тренутку“, наша интелегенција води бесплодну борбу у неком, тобож, „"олнтичком“ просвећивању масе!!..

Место предавања држе се политички зборови, који не буде политичку свест већ масу развраћају! Таква политика уништава (а не подиже) тачне појмове о дужностима и правима. Даровани (ово подвлачим) демократизам у Србији не одговара времену. „Он није на својим ногама“, вели писац, јер не одговара ни духовној ни политичкој зрелости наше масе (сељака). Рђаво схваћен, а још горе изведен демократизам у Орбији не ствара оне резултате, какви се могу видети у Швајцарској п Француској. Српски демократизам не просвећује, већ уназађава!

Писац се најдуже задржава на овом месту, тврдећи стално да наша интелегенција мисли да је демократизам једини фактор народног просвећивања. Нападајући сраски демократизам писац и нехотице (неће, да кажем нарошипо) сугерира једно мишљење, које не мора бити тачно, а још мање аукторитетно.