Учитељ

ОСЕЋАЈИ УКУСА, МИРИСА, ДОДИРА, ТЕМПЕР. И ПОКРЕТА 103

љиво, да се осећаји притиска засебно пројицирају у простору у одређеном поретку, чиме смо добили један уређен распоред многобројних дискрешниг осећаја; али откуда долази континуерност утиска, који буди на нашој кожи какво додирнуто тело; Ми не осећамо многобројне тачке, него складну површину. За ово излази следеће објашњење: тачке за притисак свакако су дискретне, али смо опширно разјаснили, да оне при једнаком надражају могу. строго узето изазвати само један осећај потпуно неодређене, дифузне локализације, од прилике као код звука; наши се осећаји додира подвајају и просторно разлажу у површину тек придолажењем локалних знакова и представа о покрету. Ови су пак увек поступни, те отуда образују континуирни низ. Ми ћемо дакле зацело такође појмити, да то разлагање осећаја додира у површину има континуирни карактер. Где нема континуирне поступности локалних знакова и представа о покрету, не сливају се ни осећаји у површину: метнете ли на пр. на руку три врха од игле на удаљењима од 2 см. онда се та три осећаја никад не сливају у површину.

Пре но што се овим завршимо разговор о оном чулу, из којег су се вероватно развила сва остала, о сензибилитету у ужем смислу, хтео бих да вас подсетим на то, да постоје још неколики модалитети осећаја, које сам пређе прескочио, јер их је физиолошка психологија досад само врло мало испитала. Овамо убројавам осећаје равнотеже, т. зв. сталпичког чула, осећаје жеђи, глади и засићености, и најпосле осећај умора. Што се тиче т.зв. статичког чула, као његов периферни чулни орган знамо т. зв. отолите или статолите. У њиховом најпростијем облику налазимо их код многих ктенофора, на пр. бероеа. Они овде представљају један мехурић, са чије се основице спуштају беласасте ћелије с кратким трепљама. У центру мехурића уздижу се из беласастог епитела четири плочице, које су састављене од спојених трепљица, т. зв. пера, на чијим је врховима обешен отолит, чврста грудвица концентрички наслаганих зрнаца. Многи ракови за време корубања изгубе своје отолите и затим их замењују са свакојаким чврстим честицама произвољног материјала које скупљају својим маказама и спуштају у отолитну кесицу. Ако се отолитни орган изгори, животиња губи способност, да заузме равнотежне положаје, који су карактеристични код здраве животиње. Морамо · себи представити, да свака промена равнотежног положаја код нормалне животиње мења притисак, који отолит чини на она че-