Учитељ

118 УЧИТЕЉ

ХРОНИКА.

Распис мин, просвете о усавршавању учитеља-ца.

У нашој културно још неразвијеној земљи многе се ствари не цене тачно, нити се у њој прихвата као оправдано оно, што је код других народа животом као такво освештано. То што вреди за схватање целога народа, чије умотворине из прошлости већим делом губе своју важност услед развијености живота и промене односа у њему, вреди и за схватање појединаца, па макар они били и из најумније класе његове. Али нигде наш народ ни у целини својој ни у лицу појединаца, као јединице те целине, није једној ствари дао тако тачну и праву вредност њену, као што је то учинио у питању знања људскога: као целина он је мишљења, да снага кладе ваља а памет царује, а јединица његова, мишљења је да је знање сила, да је знање моћ. Према томе меродавнима т. ј. онима, који су положајем својим позвани да управљају бродом наше просветне политике, потребно је да знањељудско цене изнад свега и да за њ много што шта жртвују, што се за другу ствар у нашој земљи не би смело жртвовати.

Но да се у народ унесе знања потребно је осем других објективних услова и тај да и учитељи народних школа, који уносе у масу знање, буду и сами спремни и способни за задаћу, коју имају да изврше. На жалост, код нас се та обична истина није увек увиђала те се понекад тврдило да учитељи наши премашају потребну спрему за свој посао, а од једнога управљача српске просвете чула се она некултурна реч, да касарна више просвећује од школе. И сасвим разумљиво: тиранија, коју је тадашњи шеф српске просвете помагао, потребује и тада је потребовала помрачености појмова и одсуство сваке умне светлости те се у њој и могла породити таква мисао о просвети — али људи са здравим појмовима о условима напретка једнога народа сасвим су супротног мишљења те се код њих и појављују сасвим другојачије мисли о вредности школе за народ и спреми народних учитеља, чије знање никада не треба да дође до једне стационарне тачке.

Појава расписа П.Бр. 12.421, од 10. августа 1909. г. морално нас храбри да се на спрему учитеља за свој посао гледа сасвим правилно а тежња, којом се хоће да помогну они наставници