Учитељ

ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ НАШИХ НАР. ШКОЛА 285.

извештаја главних управитеља основних школа (Радовановића и Спасића), да још ниједна година није прошла без препона у успеху ученика преко године. Управитељи веле, да, је те године дотле отишло, да у школама, које су имале пре неколико година 40 ученика, сад има само 10, па и од њих сваки дан изостају 3—4 по вољи родитеља или старијих својих. Они мисле да је овоме узрок: 1. што се одређени рок давање деце у школу, од 1. до 20. септ., тачно не одржава; 2. што родитељи нерадо дају своју децу у школу, него и кад о синова имају радије их шиљу да чувају козе, овце и свиње, а избегавају да их бар читати, писати и рачунати науче; 3. што родитељи и старији изводе ученике из школе за домаћи рад у свако доба, па их по неколико. дана задрже, те се тако деца навикавају на нерад, ремете школски ред и касније успевају. Попечитељество наређује да начелство. преко среских власти, пре него што се већ донесе закон о томе, прво приволева, а где не помаже ни то, да припрети да се ово више не ради. При примању деце у школу изгледа да се у пр воме периоду није пазило на здравље њихово, нарочито јоши због тога што је од броја ученика зависио хонорар учитељев. У другој половини овога времена има трагова да је мало већа пажња обраћана на дечје здравље. До 1845. налазимо помена да је вршено, али спорадично, пелцовање („калемљење крављи богиња“); од те пак године оно је вршено редовно кадгод су остале прилике биле за то повољне. 18417. изашла је наредба попечитељства внутрени дела у којој се, поред осталога, вели да учитељ не сме примити у школу ону децу која нису калемљена. или прележала. богиње. Какве су остале хигијенске прилике биле у учионицама види се најбоље по томе, што је јагодин. школа, као варошка“ имала до 1845. само две мале учионице за 90—100 ученика, што су прозори на њима били мали и до 1840. хартијом залепљени, што је проветравање било слабо, а чишћење ретко или никако, јер је фамулуз сам о своме трошку набављао метле, те их, према, томе, и врло пажљиво употребљавао.

У данашњем смислу предавања није било. Учитељ је, по. причању, у школи на часу задавао само из књиге — одавде, довде, и ђаци су то, опет у самој школи, учили; објашњавања, дакле, није било, сматрано је за непотребно. Отуда чест случај да учптељ, будући му дуго време ђачкога учења, оде из школе, са часа, па ради какав други посао, који никакве везе нема. са оним за који је плаћан. У тим приликама је ђак (цензор) „пре--