Учитељ

ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ НАШИХ нар. ШКОЛА 284

табак за 10 пара. После 3 године налазимо цену буквара 1 гр.и 20 пара, а толико је вредила и таблица са писање. 1847. израђене су у правитељственој каменорезници прве прегледаонице српскога краснописа и имале су " образаца са ценом од 3 гроша, један образац продавао се по 20 пара. После 2 године налазимо у јагодинској школи и „ланд карту“, коју је набавио тад. помоћник окр. начелства Дим. Миленковић за школу и за то добио од примир. суда 24 гроша. Најчешће су пак књиге биле црквене, часловац и псалтир; њих није било тошко набављати и ако суи оне добро плаћане. Због толике скупоће, а често и због немања самих књига ђаци су долазили у школу скоро празних шака, те је учитељима било баш због тога врло тешко успевати у настави, јер су се ограничавали само на књиге и тражили да ђаци из њих све напамет уче. Какве су биле ове тешкоће види се најбоље по распису попечитељства, просвешченија 1849. у коме оно вели, како је дознало да родитељи неће своју децу да, снабдевају школским потребама. „Ово је једна од највећих препона, које у напредовању дечијем у наставленију школском на путу стоји и која се неизоставно уклонити мора“. Оно препоручује начелству да и само и преко среских власти и примир. судова посаветује родитеље лепим начином, да децу своју при давању у колу снабдеју школским књигама и другим потребама. Ако то не по. могне, да употребе и строже мере. „И у једном и у другом случају имаће се доказивати народу нашем, да од малога овог пожертвованија његовог не само за отечество наше но много више и за самога њега и синове његове многостручна полза произходи“. Где су родитељи сиротни, па не могу купити књиге, ту ће начелство и друге власти, вели попечитељство, утицати лепим начином на примир. суд, да он из касе своје таковој деци набави школске потребе.

Врло је важно питање: колико је трајала настава у основној школи и како је била распоређена. О овоме немам директних и јасних података, али ипак понеке забелешке одговарају посредно и на то. У првим годинама елементарна је настава била сведена, на годину дана; оно што је ђак за то време научио сматрано је за довољно; за више се није знало, а можда ни марило. Та се настава састајала, извесно је, у читању и писању. И ако немам непосредних доказа за овакав свој закључак, ипак мислим да је тачан и да друкчије није могло бити. Један учитељ, као што је био Стојадин Димитријевић „који је читати и писати научио у