Учитељ

ПИО ТА 407

кад га доцније, кад-год, видиш у Београду, ти видиш негдашњу сенку од оног бујног младића, пуног полета, огња и идеала, каквог си у школи знао. Видиш једну мртву сломљену душу, која вегетира од данас до сутра без икаквих виших идеала, нада или амбиција. У тим тренутцима слабости ја налазим утехе у читању великих писаца. Они ме душевно крепе. Ја увиђам да је срећа у човеку и да човек место може у плати бити несрећан и очајан као иу кровињари и да се више пута може бити душевно задовољнији у планинском селу испод Муртенице него ли под теразиским кестенима у Београду....

— Ја, видиш, не осећам те тешкоће ни кубуре с општином на које толики учитељи кукају, настави Вуле даље. Кажу да сваки добија поштовања колико заслужује, а веруј, да се слично томе може рећи и да се свака школа издржава сразмерно снази учитељевој. Мени кметови не могу ништа да одрекну, можда, више зато што су у мојој руци, што сам их ја и окметио. Ја им и не пишем акт већ идем у судницу па подвикнем. Истина никад и не тражим оно, што увиђам да је претерано. Ја добро познајем живот моје општине и знам шта се може, а шта се неможе, па се према томе и управљам. А да је други на моме месту већ би било друкчије. Треба умети руковати с људима. И још нешто. Учитељ може бити центар своје општине ако участ“ује не само. у умном и моралном но и у економном преображају свога села. Да уради и у школи и на томе пољу треба велике снаге и рада — сваки то не може. Ја се поносим што сам у томе успео, зато сам се на село навикао. Ко успе он постаје духовни вођа и глава општине. Ко не увпе, сељаци га много не фермају, због њега и школу занемарују. Ако је материјално осигуран и држи се на висини, они се либе и гледају на њега с неповерењем као и обично на господу. Ако је сиромашак Бога ми га прилично игноришу. Много снаге рада и духовне јачипе треба да се стече ауторитет, који је темељ опстанку и успешном животу учитељском у селу. Главно је да учитељ не сме туђити од народа и да се уме са њим опходити.

— Али како је ономе, како мало час рекох, чија је снага мала, који се бори с радом и сиротињом као већина њих: Тај је мученик у свакоме погледу. То је сламка међу вихорима. Како се он осећа пемоћан и бедан у селу! Ауторитета нема да њиме што извојује, власти лично нема да се њоме помогне, од надлежних помоћ му је никаква, а прилике су такве да без силе не може нити што добити ни постићи. Он је принуђен да трпи и мољака. У томе погледу нема тежег живота од учитељског.

— Ето над таким оће простота и глупост да се натресе и“ покаже своју моћ. Прота Матија вели: — „С царевима сам говорио слободно, а каткад ме је збунио говор и простог кмета,“ А кад је говор „простог кмета“ могао збунити проту Матију, ја како ли је сиромашном учитељу, који често пред тим кметом мора да стане гологлав, па више пута и да живи од његове милости. Ја