Учитељ

НАШЕ ШКОЛЕ У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ 431

на један утврђени и повлашћени начин врши тиранија над младим, нежним духом детињим. На улазу у њих требало би можда у истини написати мрачне Дантеове речи: „Оставите за собом сваку наду“... Ако завиримо у једно од тих дечијих мучилишта, видећемо једну бедну слику. Незадовољни, једнострано или недовољно образовани учитељ упиње се из све снаге, да под разним принудним сретствима утисне у мозак детињи масу неразумљивих речи, мртвих појмова и бесмислених расудака. Сваки успех тоне у пусте баруштине вербализма..... Речи и ништа друго сем речи.... Главни је посао давање разноврснога празнога знања, које деца не разумеју.“ („Наша Школа“).

Ми смо прегледали рад у више овакових разреда, и из свег срца жалили ту јадну дечицу. Колико ли се је морало читати, понављати, док се је близу 100 чланака, декламација, прича итд. _ научило напамет!!! — Ну не стоје боље ни [ разреди. И тамо се већином учи напамет без и трунке разумевања. У П р. м. школе у једном селу прозвасмо три ученика да читају и прочитано својим речима испричају. Прва двојица прочиташе и испричаше садржину чланка тако лепим језиком, да смо се изненадили. Нисмо могли својим рођеним ушима веровати, да су ученици П разреда у стању овако лепим језиком, тако тачним нагласком да препричавају. Трећи је читао „врба и трн“. Препричао га је такођер дивним језиком и нагласком. Не сумњајући ни мало да не разуме садржину, сасвим механички упитасмо ученика јели видео врбу. Он нам ништа не одговори. Поновисмо питање, упитасмо га и по трећи, четврти пут, он ћути. На питање шта је то трн, он опет оћута. Упутисмо питање целом разреду — сви ћуте. Помислисмо, да се нису деца поплашила, те умолисмо наставницу да их она упита, но она нам, са пуно самопоуздања, а на наше велико запрепашћење изјави, да се деца нису поплашила, но неразумевају шта су прочитала и препричала. Једна од присутних наставница изађе до шк. врата, дохвати руком једну багремову гранчицу са трњем и показа трн деци. Она се згледнуше, погледаше у своју наставницу, погледаше у нас, механички прошапуташе „трн“ и седоше.

И збиља, и оно „слободно препричавање“ било је измеханизирано. М сада жалимо што се не известисмо, на који је начин дошла поменута учитељица до овог механизирања, јер ако је ово препричавање морала и она све дотле да понавља док га нису сви ученици, са тачним нагласком упамтили, онда се је веселница