Учитељ

524 УЧИТЕЉ

до много виштт идеала; ту ће стећи онакву љубав према офаџбини какву имађалие Хрисаос када се преб смрш своју последњи ту попе на гору Јелеонску, погледа на покварени ч пун порока Јерусалим м горко затлака....

Ето таква осећања и побуде добивене живећи у народу изазивају учитеља да ради и ван делокруга његових дужности; да ради више но што треба и оно што не мора; да ради и оно што му се не плаћа и онда кад му се не признаје, кад му се сав труд и успех игнорише; да ради самртно, па чак и да подлегне раду и да буде жртва свога патриотизма ...

6. Шта највише смета учитељу у културном раду 2

Нема сумње да сваког ђака учитељске школе не може ништа више раздрагати до помисао на народ, на село, природу и његово будуће идеално учитељевање. Но да видите шта бива кад дође време да се оде у народ и отпочне остваривање идеала. Не можемо веровати да је било учитеља, који се први пут дошавши у село осетио срећним и задовољним, па ма неко село било узор са својих природних лепота, животних угодности и доброте сељана; ма село било и место рођења дошавшега учитеља. Школски идеали новом учитељу онога часа потамне чим дође у такво место у коме му је све непознато, све туђе и одвратно — од жалости за његовим добрим наставницима, друговима, варошким познаницима и у опште за његово ђаковање; што му све до јуче беше пред очима, и од чега га моментално отуђи један акт министарски. За то је он у почетку нерасположен, љут, не мили му се ништа радити, јер нема друга, познаника и пријатеља да се утеши, поразговори и измења мисли; нема с ким да говори оним језиком којим је до јуче говорио; сад мора с децом детињски, а с људима простачки; мора дакле у „једну руку“ да се посељачи.

Оваква растуженост и меланхолија код једног учитеља није ништа друго до једна природна последица. Јер идеала има у главноме двојаких. Једни су који траже своје остварење у самоћи, то су самачка па и философски; а други су друштвени — културни, који се дају остварити само у друштву. Учитељ је запојен овим другим идеалима, којима је самоћа највећи непријатељ. Ту су ништавни природни услови за рад без другова, познаника; пријатеља и у опште — разборитих људи. Ту је ништаван чист ваздух, добра вода, зеленило, шаренило, па и пун џеп. Доситеј је био за-