Учитељ

706 У ЧИ тоне ЈЕ

беше са застором. Кад би легао да спава, он се покривао преко главе, била је врућина, запара, у затворена врата ударао је ветар, | у пећи се чуо фијук; чули се уздави из кујне, кобни уздаси... — | И њему је бито страшно под јорганом. Он се бојао, да се што не деси, да га Атанасије не закоље, да се не увуку лопови, а | затим је целу ноћ немирно сањао, а из јутра, кад смо заједно. | ишли у гимназију, он је био досадан, бледи видело се, да је пуна | ђачке вреве гимназија, у коју је он ишао, била страшна, одвратна | свем бићу његовом, и да је њему, по природи саможивом човеку, | тешко било ићи поред мене. 3 — Код нас сувише много лармају по учионицама, — говорио јв он, као трудећи се да нађе објашњења свом тешком осећању. | — То је страшно. |

И наставник грчког јевика, тај човек у футроли, помислите само, у мало што се нијв оженио.

Иван Иванић се брзо севрну према унутрашњости шупе и рече

— Шалите се!

— Да, у мало што се није оженио. Некако у то доба поставе код нас новог наставника историје и географије, неког Коваљенка, Михаила Савића, Малоруса. Он дође не сам, но са сестром Варињком. Он млад, висок, црномањаст, са огромним рукама, и по лицу му видиш, да говори у баву, и доиста, глас му као из бачве | бу-бу-бу... А она већ не беше млада, око тридесет година, али такођер висока, стасита, црних обрва, румена, — једном речи, не девојка, но мармелад, и така чила, жива, непрестано пева малоруске романсе и смеје се. Мало, мало, па се тек гласно засмеје; ха-ха-ха! Први пут сам се (онако) мало боље упознао са Ковељенковима, сећам се, код директора о нечијем имендану. Посред сурових, напрегнуто сувопарних професора, који чак и на рођендане иду по дужности, наједаред видимо, нова се Афродита родила из морске пене: иде као пауница, смеје се, пева, игра... Она | са осећањем отпева „Дувају ветрови“, затим још једну романсу, | па још једну, исве нас занесе, — све, чак и Бјељикова. Он седе: крај ње и рече, слатко се смешећи: -

— Малоруски језик својом нежношћу и пријатном звучношћу подсећа на старо-грчки.

То јој поласка, и она му поче са осећањем и убедљиво причати, да она има у Гадјачком округу салаш, а на салашу јој живи мама, и тамо има таких крушака, таких диња, таких „меана“! Код Малоруса се дулеци зову меане, а меане шинковима, и код њих кувају боршч „такав укусан, такав укусан — просто, страота Божија!“ Слушамо ми то њено причање, па нас тек наједаред све осени једна и иста мисао.

— Ову би требало удати за нашег Бјељикова, — тихо ми. рече директорка. .

Ми се сви од некуд сетисмо, да наш Бјеликов није жењен, и нама се сад чинило чудновато, што ми до сад некако нисмо