Учитељ

МИСЛИ ЕЛЕН КЕЈ О ВАСПИТАЊУ 621

Друга, још злосретнија заблуда остаје и у том, што суде о погрешци и казне за њу према њеном утицају на околину, према томе, у колико она „женира“ дететову околину — родитеље, учитеље, старије. Туку децу, напр., за псовке и за напристојне изразе, чији смисао деца и. не знају.

~

9.

Ако је нека „унцутарија“, неки обешењаклук дечији испао за руком — дете хвале; ако је пропао — бију га. Тако батине полажу у души детињој основе за морал успеха. Све донде, док се човек не научи ехватати, да напрезања, тежње, испољавања својих снага имају и циљ. и награду у самима себи, — живот не може бити радостан. Нискости таштине и частољубља, келике и мале грубости, бруталности, неправичности — све је то (у данаш-. њем рђавом животу) свезано са представом, да успех или неуспег — а не унутрашњи значај и каквоћа — одређује. вредност рада, поступка.

Треба да се изврши потпуно поновно оцењивање свих вредности, пре но што земља постане пољем радосног испољавања сила елободног и душевно отменог човека, испуњеног пажњом према другима.

Свака утакмица, која се свршује сведоџбама и награ дама, — у основи својој је неморално васпитно вредство. Оно изазива само рђаве етрасти: завист и свесност о неправичности код једних, уображеност и гордост код других.

Не треба заборављати, да успех и пораз носе у себи самима своју сопствену награду, своју сопствену казну, — награду и казну доста јаку, да природним путем изазове Џовишену повећану вилу, пажљивост, ум и издржљивост. Куд год погледаш, свуда спољашња, подетичућа или застратшавајућа васпитна средства задржавају и спречавају развитак правих човечанских особина, непоколебљивости. и доброте: чврстоће непоколебљивости према самом себи. и доброте према другима | С руског.