Учитељ

640 у Учи Е ЈБ

боком спису из 1797: „Моја истраживања о току природе и развићу човечијег рода“:

„Религију, као чисто дело природе, нема мој род; животињска безазленост не заветује, не моли се богу, не благосиља и не куне.

„Религија као дело моје искварене природе, заблуда је.

· „Религија, као дело мога рода, као дело државе, превара је.

„Само као моје лично дело религија је истина.

„Као дело мога рода религија је слушкиња стварних односа, слушкиња тежишне тачке тих односа: државне силе. Као таква она је увек мати краљевског пч моналиког прешварања, а решко кад слуштиња друшлавеног права, она је општа бабица пеправде, силе, са лицем пуним себичносшљ, а увенчаним светилмпељсшвом....

Само као моје лично дело, само као моја унутрашња чсимна уздиже ме религија изнад обмана и изнад неправде њене животињске ограничености и њене друштвене окорелости.“

Шта је знатно и битно у овом Песталоцијевом извођењу То је ово:

Као лично уверење религија је исшина, али као друштвена. и државна ствар она је лицемерсш во, превара, неправда и сила.

„Облик религије“ — вели Песталоци — „у сваком је случају само спољна одећа испољавања религиозности масе нашег рода; зато је најбољи онај облик религије, који својом суштином понајвише оживљава оно што је унутарње, божанствено у религији.

Шта је то што је унутарње, божанствено у религији, то јест, шта разуме Песталоци под религијом >

Он одговара јасно и одређено:

„Религија мора бити сивар наравсшвености. Као силе по самој суштини својој она није религија, а пандурска вика банкро-_ тиралих чиновника у њиховим философским заблудама и њиховом

политичком насиљу, да се ми опет морамо са тобожношћу са~ |.

гласшиц: та пандурска вика државничке науке, која је — пошто је људски род до крајности дотерала, сада саму себе на тој крајности засновала — та државничка наука неће нас одвести ни ре-_ лигији, нити наравствености, нити ма чему.“ Тако вели Песталоци о религији. Па је ли сад ова Песталоцијева религија наравствености каква. државна или АЕ религија» Никако!