Учитељ

ПОЛЕМИКА 677

Око буквара се води у нас одавно борба, а то је за то, што је тај уџбеник монополисан. И ако меродавни о њему дају своје мишљење, да је добар, одмах прве године учитељи вичу : „не ваља“!

Из тога излази ово, или први нису знали оценити или други не знају да раде, једно од то двоје мора бити. Из овога излази, да смо ми учитељи позвани да сами пишемо уџбенике, ако желимо да избегнемо приговоре. Са монополисањем уџбеника треба пречистити, јер оно кочи напредак наставе. Уџбеник, који Просветни Савет одобри и који се на пракси покаже најбољи, онај ће победити, јер ће га учитељи употребљавати у својим школама а остали ће отпасти и ако их је Просветни Савет одобрио.

Не могу а да не замерим г. Вујанцу, што је, пишући реферат о мом буквару износио мане буквара државног издања, које немају никакве везе са мојим букваром. Он се тако нејасно изразио о њима, да се не зна на чији се буквар односе.

Г. Вујанац у свом реферату истиче у главном два захтева:

Први је, да деца пишући слова у слогове и речи науче читати. Други је, да најпре науче читати штампано штиво, јер су слова простија и збијенија у речима. На првом његовом захтеву нећу се задржавати, јер он сам каже, да му се чини, да индуктивно треба поступити и за доказ наводи, да је слово очигледан предмет виђењу, те се дете одмах служи оком и чита слике гласова и слике предмета. Тај је захтев неостварљив, што он сам признаје, говорећи о писаном методу, да деца не владају добро писањим прибором.

Другим захтевом г. Вујанац тражи, да се најпре научи читање (штампани метод), па онда писање, јер он верује, да је корисније и лакше читање учити на штампаном него на писаном штиву: а ничим то не доказује, сем што каже, да зна једну учитељицу, која је таким начином постигла одлично читање а и писање је било са свим одлично. Даље г. Вујанац каже: „Мени се чини да је лакше учити читање на штампаном него на писаном штиву ји тд.

и овај је захтев г. Вујанчев погрешан због тога, што су преставе слова много јасније деци, кад слова умеју сама да пишу, но преставе штампаних слова, која само виде. То је, мислим, довољан доказ а да не наводим друге доказе, који су истакнути против штампаног метода.

Опет се чини г. Вујанцу, да је најприродније научити прво самогласнике, па онда додавати кратке (тешње спојене) сугласнике