Учитељ
ПРОСВЕТА У СРПСТВУ И СЛОВЕНСТВУ 688
сачињавају већину становништва. Словенски живот нагло опада. Пре двадесет и више година, било је у Будишину поред немачких натписа и лужичких натписа на пијацама. Тако у главној трговачкој улици „Богатој“ данас их нема. А није томе нико крив, признају лужичке новине, ни немачка најезда и снага, колико немарност самих Лужичких Срба. „Лужица“ позива све Србе, да се прену. Више самосвести, више поштења и љубави к матерњем језику. Свој језик истицати и дати му достојно место у јавном животу, па ће за кратко време Лужица опет ојачати: „Ми Срби морамо са свом енергијом мислити на то, да смо у Лужици већина становништва и да трговци и гостионичари живе од наше муке. Зато су и они дужни да испуне наше праведне молбе и жеље. Нема ту места никаквим изговорима и одговорима, ту постоји само начело, кога се морамо држати: како ви нама, тако ми вама. А верујте, да ће то помоћи.
Али не да би неко можда помислио, да Лужички Срби немају својих трговаца и гостионичара. У Будишину и околини има их врло много, а у Будишину јеи први хотел у лужичким рукама. Па ни један да се сети свога језика. Стога „Лужица“ и пише: „Срби, ваша је дужност, да се у приватном и јавном животу служите својим матерњим језиком! То тражи од вас наша српска част, наша социјално економно стање. Ко има уши нека чујеи нека се према томе управља!“ Али још је једна гора рана, коју открива на нашем телу „Лужица“. Недавно је песник Чишински у једном свом говору стављао на душу Лужичким Србима који. станују у Лужицама :
„Стојте храбро на страни, држите гвозденом руком своја имања и поља, чувајте их непромењене за своју децу, чувајте српску реч, гајите српске обичаје љубите и чувајте душом и телом сваку дивну и за нас важну српску груду земље! Ниједно имање ниједна кућа, ниједно поље, ниједна стопа земље не сме пасти из ваше руке, јер ће вам иначе ваша деца и унучад осиромашени викати: срамота!..“ Лужички Срби губе све више своја земљишта, постају земљорадници на немачком већином властелинском земљишту и тако пропадају. Тако је јављено у једном од последњих бројева „Српских Новина“, да су у Вјелкови (у Хаџиском округу) продано немачким властелима и последња три независна сеоска имања. А то исто се догодило још у неколико селар Уредник „Лужице“, већ поменути песник Јако Чижински, који је већ пре показао на немар лужичких родољуба против сопственог музеја (до-