Учитељ

ГОВОРИ 723:

далекој будућности живети у благодарном сећању будућих генерација учитељских, којима ће Дишко Путниковић бити сјајан пример вредноће и пожртвовања, талента и способности за свети. посао васпитачки.

Ја говорим крај одри једног од оних, који гину на просветном и културном пољу свога народа и слабачком својом снагом покушавам да истакнем величину једне праве учитељске душе, која је била редак пример љубави према дужности и истрајности у једноме од најплеменитијих, али и најтежих занимања људских.

Још ђаком учитељске школе ја сам упознао Дишка Путниковића. Он тада беше узор нама почетницима, један од најјачих. из онога кола учитељског, које је Србији дало низ најбољих. учитељских снага. И данас ми лебди слика његова из онога времена, кад он беше у најбољем добу своје радљивости, кад је предавањима својим задивљавао ученике своје и био пример за угледање у учитељској вештини. ;

Није он био од оних, који туђе теорије примају ради моде,. на туђим мислима парадирају, казујући их другим, а не разумевају их потпуно ни сами. Путниковић је био практичар, примењивач великих идеја педагошких, које је он у своме послу васпитачком примењивао, а пером својим популарисао износећи. их у светлости свога учитељског искуства. Није у њега било. ничег нејасног ни замршеног. Његов дар педагошки огледао сеи у писању за одрасле као и у писању за децу.

Требало га је видети међу ученицима његовим, видети тада, његово благо учитељско лице на коме је се огледалг душа учитељска, чути предавања његова, која су у дубоком сећању остала код оних, који су их слушали, па појмили: да је са Дишком: Путниковићем изгубљен један велики учитељски дар, да је покојни Дишко био рођени учалаељ, коме је Мајка Природа доделила један од ретких дарова својих...

Кратка службена биографија Дишкова казује нам да је покојник рођен у Касиодолу, окр. пожаревачком, 6. фебр. 1859. г. и да је 23. јула 1880. год. постављен за учитеља у Прокупљу,. одакле је премештен у Жабаре, а 27. фебруара 1886. г. у Београд. Одатле је опет за време политичких холуја премештен у Габровац, у окр. нишком, из кога је, 1890, г., опет у Београд враћен.

За просветни рад свој одликован је 1894. г. Орденом Ов.. Саве У степена; 1901. г., приликом излета учитељског у Софију,.