Учитељ

БРОВОРИ “ 125.

разочарење и бол, који је његовом осетљивом срцу тешко падао. Отвореношћу својом стекао је он противника, и у своме животу. испио је многу горку чашу злобе и незахвалности људске. Али“ сву мржњу људску и зло надвисио је његов велики рад, који показује нашем друштву човека, који је се пи од смрти отимао само да би радити могао. И такав рад је надвисио све и учинио. да одру његовом приступи учитељство с пијет том и дубоком тугом за растанком. А то нека буде и најбоља утеха уцвељеној породици његовој, којој он оставља светло име своје п сјајан. пример свију врлина... -

А ти, драги Путниковићу, пођи ожаљен искреном сузом другарском у безгранично царство љубави и мира. Буди уверен да ће гроб твој оросити искрена суза учитељска међу којима ће вечито живети велики дух твој. Пођи у друштво оних великих радника, који су живот земаљски били посветили просвећивању душе дечије и којима ће на небу душе царовати као што ће им на земљи светао спомен остати.

У теби учитељство губи једног од првака старе гарде своје, . старих бораца учитељских, који су високо умели подићи углед учитељству и који су живели и делали у најтежим временима улазећи сурову борбу живота с идеалима за опште добро.

Растајући се с тобом, Драги Путниковићу, у име Удружења Учитељског, које ти полаже на одар венац благодарности, ја. узвикујем:

Слава Димитрију Путниковићу !

Мир пепелу његовом!

ГОВОР

који је на гробу пок. Димширија Дишка Ј. Пушниковића, учитеља у пензији, држао 18. ов. м. његов друг, г. К. Петровић, начелник министарства народне привреде у пензији

Драги Дтишко,

После 38 године нашег друговања дође тренутак да се растанемо.

Срце ме гони да се с тобом опростим другарским речима. Али како да се одазовем срцу своме“ Коме да упутим речи својег Требало би ми на растанку да пријатељски стиснем руку твоју, али је твоја рука ладна, непомична.