Учитељ

934 УЧИТЕЉ

радом, што се тражи од те машине. Овдје постоји уска аналогија напрама тешком дисању у тешком вјежбању гдје се захтијева више оксигена“ (стр. 15).

Ништа боље него ли ово пишчево тврђење о природи растења процеса, које је у куд и камо већој хармонији са критицизмом, које ће се употријебити за гледиште, што се заступа у тексту. Постоји „извјесна тачка равнотеже, која је од кобне судбине по организам“. „Равнотежа је покретна равнотежа“. „Процес рапидног растења у младости, слаба промјена за вријеме доба зрелости, и постепено опадање завршујући се смрћу... нормални је пут сваког организма. Тачка равнотеже креће се у току овог пута, и моменталне промјене растења јако осцилују око ове покретне тачке равеотеже“. „Свако разилажење од тачке равнотеже“, у извјесним границама, „показује тенденцију, да се поврати у свој првобитни положај“ (стр. 18).

У. Ипсшинкиа ц млмијле.

На 25. страни свога дјела Хобхаус вели, да се слаже са Прајером и Верворпом у погледу на дефинисање импулзивних акција па тврди, да су оне акције „које се проузрокују без претходног периферијског побуђења и то једино помоћу нутритивних и других

органских процеса, што прелазе у моторшка средишта најнижег

степена“. „Импулзиван покрет долази од чисто унутрашњих пром-

јена“. Очито је да писац није импулз идентификовао са оним, што

иначе назива „унутрашњом диспозицијом“ (5 Штипа, стаута, стр. 57. сравни стр. 69., 70., 95.), па ипак је то оно, што Маршал, Болдвин пи Деви схваћају под импулзом.

Према проф. Маршалу импулз потјече од савлађивања инстанкта. Проф. Болдвин зове импулз „зппрђеда зебпесћ“, а њујоршки психолог, проф. Деви назива импулз „ОпгауеНед та ст“. Отвар се креће око тога, да импулз представља дисинтеграцију инстинкта, носећи с тиме извјесну количину евијести. Према томе Хобхаусове „интерналне диспозиције“ могу се само онда разумјети, ако је инстинкат неугодан или ако се импулз донекле кочи. Посве је наравно, да све што Хобхаус говори о етичким импулзима (стр. 314, 387.. 354.—9855.), и све ште износи под главом о методи „перцептуалног учења“ (УШ. гл.) ослања на ово своје гледиште о импулзу.

Додуше, то је проста ствар терминологије изузев неких извјесних проматрања. Сулестија што је овдје учињена јесте та, да, би требало јаче освијетлити ова зрачења и потпуно фиксирати однос што постоји између импулза и инстинкта. То се дотиче читавог проблема о равњању свијести у животу часто инстинктивне акције.

(Наставиће се)

МА