Учитељ

ПЕДОЛОГИЈА И ВАСПИТАЊЕ 441

живота нема доиста ниједног стварног конца, који 61 нам служио ради управљања, него ли знање о првој природи и потребама детињетва, и младићскога доба. Ја тврдим дакле да се цивилизације, религије, све човечје установе и све школе могу правилно, са гледишта историске философије, проценити само једним жритеријем: наиме, да ли су оне грешиле противу деце, или су припомогле да се детињство и младићско доба доведу до више и савршеније зрелости него ли пређашња поколења. Детињство је дакле наш стуб од облака дању, а наш ватрени стуб ноћу. Друга чуда могу изостати, али ово једно неће никад недостајати.

Као што се човек у равним добима културе историје новом ревношћу обртао старом и последњем човечанском питању о правој природи човечјој, о његову положају и важности у васиони, његову питању откуда и куда2 Тако се и ми сада са нарочитом радозналошћу питамо, шта је управо детег Поступно смо сазнали да деца нису мали одрасли људи, са свима развијеним способно«тима у умањеној размери, већ нарочита, своје врсте створења, различита од нас. Њихове су пропорције тако различите, да би она морала постати наказе, кад би им глава, тело и удови расли у првобитној размери, докле не достигну узраст одраслих. Иако су деца прилагодљива, ипак је њихово понашање и мишљење друкше него наше, тако да одрасли самопосматрањем не. може да се поврати у душу детињску, исто тако мало као што не може натраг тражити свој изгубљени рај. Наша сећања на рођену младост су само рушевине једног разореног ступња развића, за загубљене тачке пситогенезе морају се лагано задобити радом и стрпљењем.

Чула, нагони, појмови о истини, поверљивост, душевни покрети и осећања у деце према разним предметима тако су мало заједнички са нашима, а похадишто су посве неупоредљиви са нашима, тако да морамо свој пут индиректним методама да лагано и мучно понова истражујемо, кад хоћемо да решимо велики проблем, који је пред нама. Проучавање неколико стотина биографија великих људи открило нам је богато благо од легенада, које се вероватно придевају младости свакога човека, који се доцније прославио. То је показало да је већина извештаја о детињству и младости исто тако митска, као што су биле, по Нибуру, каже о староме Риму. То нам уједно показује, како је за препоруку водити књигу ожсивоша и књигу здравља о сваком детету, као неко неопходно право детињства, које би деца доиста и потраживала,