Учитељ

444 УЧИТЕЉ

А Ва

мора имати други вид, осим забаве и одмора; напротив сад се каже, да је „цртање најмоћније срество деловања и изражавања“; оно је, по речима Виљема, законити део наслеђа, који смо дужни да предамо својим потомцима, ма какве биле њихове способности и судбина.

Но не треба да увеличавамо стање ствари. Практика живота увек иде позади теорије, и треба констатовати, да се у практици цртање још не уважава довољно, ма да му је у теорији признат велики васпитни и опште-образовни значај. Тако, у програмима неких школа у земљама са заосталом културом (као што су Балканске државе, Русија и др.), оно се или налази у положају при: валаног, необавезног предмета, или га чак са свими нема. У руским основним школама (не говорећи о дворазредним) званично не постоји. Па и сам поглед на цртање од стране васпитача, родитеља па чак и педагога-практичара већим делом не одговара правоме значају предмега. Ретко се може наћи породица, где би се дете од малена свесно обучавало цртању од стране родитеља. Готово се не може видети учитељ, који би оправдавао речи великога Гете-а: „цртај више, говори мање“.

Узрок такоме стању ствари налази се у главноме у неправилном схватању суштине и значаја уметности у опште, а следствено и цртања, као опште-образовног школског предмета, посебице. „Цртање је вештина, с тога се оно не може научити“, или „оно је вештина, а за учење вештине потребне су нарочите способности, према томе цртање не може бити обавезни предмет за све ученике, него само за оне који имају способности“ — тако се формулише гледиште, које постоји код већег дела публике на цртање, Лако је увидети, да такво гледиште нема под собом никаквог поузданог ослонца.

Да, цртање је уметност. Но ко је и кал доказао, да уметности није место у школиг Зар уметност постоји само за изабране" Зар уметност и живот једно друго искључују 2 Зар се ми, прости смртни, људи са обичним способностима не срећемо на сваком кораку свога живота са предметима уметности „Уметност у широком смислу речи прожима цео наш живот“, вели Толстој. „Ми смо навикли да под уметношћу разумемо само оно, што читамо, слушамо и видимо у позориштима, на концертима, изложбама, здања, кипове, песме и т. д. Но све је то само мали део оне уметности, којом ми у животу општимо међу собом. Цео живот човечији испуњен је производима уметности сваке врсте, од песме којом се децау колевци успављују, од шале, задиркивања, украшавања станова, одела, ствари до црквених служби, свечаних похода...“

Може ли се говорити о томе, да људи са средњим способностима треба да буду лишени те важне стране културнога живота»

Не, уметност мора служити целом човечанству! „Велика је уметност, — вели Гијо, — не она, која се закључава у кругу посвећених, људи од професије или љубитеља; него уметност, која

па ава а па о с