Учитељ

450 УЧИТЕЉ

Ученици, рецимо, састављају причу на задату тему. Један, други, трећи... сваки износи своје мисли, формирајући их у реченице Заједнички се решава, која је мисао и реченица боља, тачније показује представу или појам, која је лепша. На тај се начин ученици вежбају и у стилистици. Реченицу бира цео разред, исправља се и допуњује уз припомоћ учитеља, који је и записује на табли, а ученици на својим таблицама или вежбанкама и чита се. Тако се наставља даље. Састављена прича дуго стоји на школској табли и деца се непрестано вежбају у читању и писању те приче. Речи и њихово бележење писменима трајно остају у њихоној свести.

Из свега довде реченога излази, да американски метод писања има ове особине:

1) Нема приправних графичких вежбања ;

9) Спајање наставе са разноврсним вежбањима о језику;

3.) Писање почиње писањем реченица и

4.) При писању се на прво место истиче захтев; брзина и разговетност. -

ПРАВОПИС.

Нећу се преварити, кад кажем, да је питање о правопису кајболније место у нашој школи. Много се утроши и времена и енергије око изучавања свих финеса ортографских; много беда, мука и невоља задаје учитељу ТУ разред крајем године, кад учитељ полаже рачун о томе, чему је научио своје ученике; при том на првом месту стоје писмени радови, међу којим видно место заузима дикшанбо. Са страхом очекује учитељ тај судбоносни дан, са страхом посматра своје ученике за време спремања писмених радова за испит; са узбуђењем брзо разгледа оно што ђаци напишу, па уздахне весело или жалостивно. Кад бисмо из прикрајка посматрали оно што се пред испит ради у народној школи уверили бисмо се да се све време утроши на диктирање и решавање задатака, али на прво много вишг. Наставе, у правом смислу те речи, нема; има оно „припремање и кљукање“ за испит, и то само за испит. Деси се да ученици на испиту пишу добро, без погрешака. Али зашто онда, како је то фактима утврђено, по свршетку школе пишу неправилно, неписмено 7 Једино зато, што метод правописа, који влада у нашој школи, метод диктирања и бубања 100 правила са изузецима, вије у стању да да сталне, трајне навике у правопису. Некада су чувени педагози тај метод називали „диктатпоманија“, јер се некада диктовање сматрало као једино средство за учење правописа, ван кога нема, нити може бити спасења. Тада је се појављивала маса зборника и упустава за диктирање; било је и таквих присталица ликтирања, да су чак и по два пута дневно диктирали у школи Па при свем том нису се оправдале наде које су полагане у тај метод, јер ученици нису ни мало били ортографски писменији. Дугогодишњи огледи, психолошка испитивања и истраживања погодаба за најбоље памћење, „успеси