Учитељ

ТОЛСТОЈ КАО УЧНТЕЉ 421

Жив. М. Наколић, учитељ. -

ТОЛСТОЈ КАО УЧИТЕЉ.

|. Школа у Јасној Пољани.

Као учитељ свога родног села, још у 1861. г. Толстој је исказао, и ако у зачетном облику, многе од својих садашњих мисли о држави, друштву и народу.

Ослобођење сељака тек што се свршило а Толстој се већ занимао васпитањем сеоске деце, с циљем, ла их спреми да потпуно искористе добивену слободу. Он установи школу са три-че. тири учитеља осим, себе. Ученика беше око четрдесет, међу којима пет девојчица.

Школа, се сместила у двоспратној каменој згради. Мало звоно што је висило на трему, звонило је сваког јутра у осам часова и после тога часа појављиваху се деца. –- „Никада никоме није приговарано за задоцњење и никада нико није задоцњавао. Са собом нико ништа није носио — ни књиге, ни свеске. Задатци изван школе нису задавани. Никакав задатак, ништа што је јуче урађено, ученик не мора запамтити за данас. Њега не мучи мисао о идућој лекцији. Он собом носи само своју осетљиву природу и убеђење, да ће и данас бити весео као јуче.

Он не мисли о реду дотле, док ред не почне.“ Није било никаквих покушаја да се ред заведе, пошто се деда уче да га сама одржавају.

Ево једне сцене по причању самога Толстоја: „Учитељ улази у собу а на поду леже и деру се деца, вичући: „гомила-а!“ или

„задавише дете!“ или: „доста! не чупај се!“ итд. — „Петре Михаиловићу! виче испод гомиле један глас учитељу. Кажи им да ме пусте.“ — „Здраво Петре Михаиловићу!“ вичу други, проду-

жујући своју ларму.

Учитељ узима књижице, раздаје онима који су с њим пошли ка орману; а на поду, са гомиле, они горњи, лежећи траже књижицу. Гомила се по мало смањује. А пошто је већина већ узела књижице, и сви остали трче орману и вичу: и мени и мени!.... Ако остану још једно-два разјарена борца који се и даље ваљају на поду, онда ови што седе с књигама вичу на њих: „Шта је то с вама: Ништа се не чује. Доста!“

! Први одељци из књиге: „Л, Н. Толетов какљ школљнића учшитело.“ Прев.