Учитељ

504 УЧИТЕЉ

3) Школска администрација, п стара и нова.

"%) Ђачки уџбеници и стари и нови. Колико би за школу једну данас вредело да има сачуваних ђачких уп боника, прописа, и цртежа од пре 50—60 година.

5) Историске знаменитости у месту ш околини, од којих рецимо рушевина школа, треба да има камен, цигљу, слику итљд. Свака ствар има своју вредност кад се очува. Колико би за нас данас вредело, рецимо перо, којим је писао Доситеј, или Вук, да је очувано!

6) Природни продукти, минерале, биљке, животиње, или делови од истих, које се налазе у околини, индустријски производи итд. и све то треба школа да има у својој збирци.

") Кулшурне установе. Школа је иначе покретач и регулатор свих културних установа у селу, па је умесно да њена изложба обухвати и све оне предмете, који се тичу таквих установа: правила, записници, књиговодство, слике, итд. Затим школа треба да чува и оно што је привашна иницијашива народна чинила и учинила за своје напредовање, као на пр. старе записе, који се односе на такве послове, планове, слике заслужних људи у месту разних тековина, итд.

8) И најпосле писма народна, којима изобиљују све школе, учитељи свакога дана добијају писма и разне поруке од ђачких родитеља, али слабо на њих обраћају пажњу.)

Да би се све то видело, као и раније поменуто, школске изложбе треба приређивати сваке пеше или бар десете године, да би се видео напредак места. за то време. Па чак и на крају сваке године, са збирком ђачких радова у једној учионици изложити и наставна средства и све оно што је школа преко године приновила и све остало што изложби припада. Те да оно што је преко године било изложено ђацима, о ферју буде изложено њиховим родитељима. Учионице иначе о ферију стоје празне.

Важност оваквих изложаба, по васпитпи задатак и за одрасле и за ђаке не треба доказивати. Треба се само сетити шта чине такве изложбе на западу. За нас поглавито оне би имале и ту вредност, што би подстрекавале на бољи рад и наставнике и ђаке и што би се по њима ценио степен нашега културно-просветног напретка. Јер би обухватиле не само школско делање у ужем

! Ја сам неке од таквих писама сачувао и ради карактеристичности да цитирам два;

1) „Господине, шаљем ти мојега ђака, Борисавој, немој да га караш што није долазио, зашто је много малан. Мајка му умре од срченице и ја ћу брго за њом. Лежи у постељи и и написао ово писмо Благоје Радојковић“.

2) „Господине учитељу, јутрос ми ђаци твоји убили једну шотку. Види који су, јел ћу да их побијем. Они зулум овамо праве. Петар Јовановић и из Беласице“.

Чар таква писма народна немају вредности за обележје народне писмеиости и просвећености, као и психологије његове у погледу његовог схатања школе и просвете. Зар збирке таквих писама не би демантовале оно уверавање неких писаца о неписмености неких сељака, који су учили школу.