Учитељ

ЦРТАЊЕ КАО ОПШТЕ-ОБРАЗОВНИ ПРЕДМЕТ 685

мешту, развијену способност посматрања. Јасно је, да је „неспособни глупак“ у ствари обдарено дете и да се његови неуспеси у наукама морају са свим ставити у рачун оскудици метода или личној неумешности педагога. С друге стране, често су пута ласкаве оцене тих истих наставника о другом ученику изазивале код мене сумњу. „Загледнимо у његову свеску!“ Мислио сам и прелиставши је, ништа нисам видео код-детета, осим ограничених способности, слабости карактера и оскудице живахног посматрања. И тражио сам објашњење његових успеха у свему: у марљивости детета, у контроли репетитора, у свему, осим личних способности ученикових. На тај начин, дечији цртеж — то је оно потпуно беспогрешно сведочанство, које издаје свакоме његова природа. То је кључ за разумевање дечије „светиње над светињама“. И таким богатим среством, из неразумевања које се не може опростити, ни мало се не користе педагози и школа, који су безусловно обавезни да што је могућно више упознају дечију душу.

Свршили смо своје излагање. Остаје још само да пожелимо што је могуће ширу примену цртања у нашој школској пракси. Одсуство цртања у програмима наших основних школа не може се сматрати нормалним већ због тога, што је западна школа, по чијим стопама ми до сада послушно идемо, свуда признала обавезност учења цртања. У Западној Европи нема ни једне основне школе, не говорећи о средњим, ни једног дечијег забавишта, где цртање не би заузимало видног места у програму.

„Келети би било такође, да сви заводи из којих излазе учи-. тељи — учитељска школа, институт и гимназија, имају рационално и целиоходно уређену наставу цртања. Будући учитељи не само да треба да умеју научити дете цртању, него треба да умеју и сами цртати, широко се користећи „педагошким“ цртежем у школском предавању. „Најбољи је учитељ, — умесно вели Дима — онај, који солидно научно знање и речитост спаја са вештином илустровања“. Према томе педагошко цртање треба, по примеру учитељских школа у Америци, неговати озбиљно и усрдно. А настава цртања у нашим учитељским школама и институтима, и иначе мало задовољавајућа, одавно чека жељену реформу у том погледу.

Најзад, треба ли да заборавимо дечију собу Хоћемо ли да прођемо равнодушно поред те собе, у којој се у току многих година формира дечија душа Ми налазимо, да би скупе играчке, као што су зечићи с добошем, коњићи, топови и лађе са једрима, сав тај арсенал од играчака са успехом могао да буде замењен јевтинијим и, слободно да речем, кориснијим ганимањем — плајвазом и хартијом. У занемаривању тог васпитног и образовног срества још једанпут видимо неразумевање педагогике од стране родитеља и васпитача. Но правда захтева да признамо, да, докле год цртање не заузме достојно место у програмима свих школа без изузетка, дотле поменути прекори нису потпуно основани.