Учитељ

(2 У КРИТ Е ЈБ

то онај народ за кога се он сав заложио. Јављао се радо за његове новине. календар и књиге. Узимао их и читао, али није хтео да плаћа. Таква му је била већина претплатника и повереника. Зато је сваку рачунску годину завршивао са знатном сумом дефицита, која је у последњој години достигла суму од 13.000 динара. С толиком сумом дуга оптерећен је данас човек који је свој рад кренуо био с најлепшим жељама и надама за опште народно добро. 'То га ни мало није уплашило, нити је намеран да услед тога краха уступи натраг. Не. Његов темпераменат је такав, „да он хоће само напред, без обзира на скупе и несавладљиве сметње.!

Сав посао око уређења и штампања књига он издире сам. Сам пише, корегира, пакује, адресује и предаје на пошту. Уз то уредно и на време отправља и домаћу коресподенцију, која је у вези с овим његовим предузећем. Тако он дневно добива по стотину писама. Писма му пишу махом сељаци, тражећи од њега неку поуку, савет или обавештење. Он на сва писма одговара лично. Једини помагач у овоме његовом огромном послу, то је његова „пунктаторка“, верна и вредна сапутница његова живота, његова жена, која је зарана презрела луде луксузе, који годе само женској сујети, па је потпуно разумела свога доброг супруга и прилегла на његов посао, да му олакша и помогне. По васдан је на послу ова вредна и племенита наша Шумадинка. У њеном стану неће се наћи ништа луксузно, ништа богато, већ све просто, али ће се ту увек наћи две вредне и племените душе, које даноноћно, без одмора, предано раде за добро свога народа. Овим двема добрим душама српским Бог није дао од срца порода, што је за жаљење, али се оне данас теше тиме што раде за васколики српски народ, јер о су деца њигова... Оне су данас крепке и здраве и дао Бог да још дуго поживе на срећу и корист нашег народа! Њихов дом то је данас општа народна кућа у којој се стичу посведневно Срби из целога Орпства. То је жива школа, која се може само једним погледом изучити и примити. У тој кући сваки се дочекује са лепим гостопримством и испраћа са пуно нада и утеха. Та ко још не познаје племенити дом г-ђеи господина Дачића у Београду.

Дачић је, са још неколико другова,з својим радом и животом показао пут народном просвећивању. У њихово коло треба да, уђе што већи број сурадника. Ту треба да буду професори, адвокати, учитељи, свештеници, економи, трговци, и сви који се осећају за то способни, а воле свој народ. Тако ће се постићи бољи

: Учитељству српском стављамо у аманет незгоду овога заслужно човека. Оно може да му помогне. Нек настане само да се дугована претплата покупи, пл је доста учињено.

2 0 којима ћемо другом приликом говорити.