Учитељ

ЉЛИСТАК

ОТАЦ ВАЛЕРИЈАН

ВРШИЛАЦ ДУЖНОСТИ УМИТЕЉСКЕ

— Ја... ја... ето мало с друштвом... извини... 'оћеш кафу

Сроза се опет на прљаву клупу међу сељаке, наже стаклетом и заборављајући на мене загрми снажним гласом. Сељаци колико због ракије, толико и због јединственог певања слушаху га. Песма се разлеже далеко по пустари. Он очевидно у правом заносу певао је заборављајући на све. Као да је говорио: — Бре, шта ме гледате% Да сам само хтео, могао сам бити човек да ми капу скидате! Али ја нећу. Волим овако.

(ељаци ми рекоше да ту пије још од синоћ. Пиће га обараше све више. Почео је свађати се са сељацима говорећи најскарадније речи. Поливао их је ракијом и шегачио се с њимаи они са њим. Један је већ забо у астал нож. Други је направио велики фишек од хартије, као капу, умочио врх у гаси метому на главу, па полако запалио машином врх. Пламен је лизао са његове главе, а он певаше не марећи шта са њим раде. Ја притрчах и збацих му упаљену хартију са главе. Укорех сељаке што са њим тако раде.

— Не бој се ти господине, нећемо ми њега! "Нако се ми шалимо ка: људи! — вели један трештен пијан у шиљатој шубари и исцепаном прљавом кошуљом.

Ја не могох даље гледати, појахах коња и одох.

Кад сам се вратио, чуо сам какве су бруке са њим правили. | Трпали су му, каже, у цигару барута и давали да пуши; подвлачили му с леђа под мантију празну тикву, па после ударали штаповима, а тиква је пуцала; ушивали му мантију за столицу, па га звали да устане; полако му дрешили опасач, па га после хватали у коло да игра, а други су му док игра задевали новине за јаку па припаљивали...

Од тада не дође више цркви нашој, нити се врати попу, и ја траг изгубих о њему. Чусмо само да га је духовна власт преко полиције добавила и као недостојног рашчинила. И тако је, једва један пут, благодат Ов. Луха сишла с немарне главе Валерија. нове и он пуштен да комотно лута по свету.