Учитељ

36 УЧИТЕЉ

па ено га опет где оре и копа баш као да није ништа ни учио. Бар да је могао научити да буде ћата, а џаба му шта више“.

На први поглед човек мора да осуђује те људе, што овако мисле и говоре о школи, али кад се о томе дубље размисли, видеће се да они до некле имају и право. Уређење данашње основне школе, и готово сав рад у њој, је збиља такав, да не даје оне резултате, који се од ње очекују; и онда се не треба ни љутити што људи у данашњем реалистичком добу хоће да виде несумњиве користи од школовања, па тек онда да заволе школу и да је свесрдно помажу. Не мислимо овим да кажемо то, да основна школа треба да лиферује општинске ћате и чиновнике, већ напротив мислимо да школа треба да пружи деци што више поуке за практичан живот. Но о томе ћемо говорити другом приликом.

Питање о подизању и издржавању школа је врло старо; оно је управо постало још онога дана, када је приступано отварању прве школе. у Србији, и ево га још и данас је непрестано на дневном реду.

У самом почетку отварања основних школа у Србији учињена је погрешка. Људи, којима је било пало у део да мисле о школама, удесили су њено уређење по угледу на остале европске државе, које су биле у довољној мери просвећене, и поверили су отварање и издржавање истих неписменим општинама. Ми тврдо верујемо, да је онда држава ово старање узела у своје руке, да бисмо ми данас, после сто година, могли без икакве бојазни скинути овај терет са државе, јер би школа имала толики успех, да би општине једва чекале да им се да, да воде бригу о најкориснијој установи у земљи. Учињена је дакле грешка, што држава није прво спремила и оспособила општине, да могу успешно водити бригу о школи, него им је ту бригу натурила и ако потпуно неспособнима. Збиља човек мора код овог питања да стане, па да се запита: од куд то, да људи и владе у почетку у Србији беху у свему задахнути и сувише конзерватизмом и Апсолутизмом, а само према школи, за њену и нашу несрећу, беху велике демократе у погледу њена уређења.

У првим почецима отварања школа држава је примила на себе бригу о учитељима и њиховим платама, а све остало остављено је било школским старошељима, који су били потпуно неписмени. То је тако трајало до 1882. године, када је донесен нов закон о основним школама. По том закону место једнога, предвиђено је више школских старалаца под новим именом школски од--