Учитељ

ШКОЛА БУДУЋНОСТИ —- РАДНИЧКА школа 121

из природе ствари истичу. Нејуениз и Пезшн де Ттасу оспоравају, додуше, овај поглед, али је он ипак истински; јер. ми под природом ствари, разумемо природу социјалних група и класа. Закони нису ништа друго него израз нужних односа социјалних прилика, и један школски закон не може социјалне прилике изменити; он не може старе породице понова повратити, он не може мајке из фабрика узети, он не може стање обиталишта поправити, он не може супротности сиромаштва и богаства изједначити, и најзад, он не може друштвене и државне прилике васпитања изменити или нове створити. Један школски закон, дакле, не може школу будућности донети.

Ко ће будућу школу донети» Како ће она доћи» Ми смо то у почетку казали. Социјални развитак чини њу нужном и тај развитак већ потребује њене почетке, јер социјални свет утиче на многе људе, и ако нису свесни тога.

Социјалии развитак не стоји мирно, он иде даље. Грађанско друштво развија се у социјалистичко друштво; друштво у коме преовлађује приватно старање, развија се у друштво у коме влада старање заједнице кроз дружине, општине и државу. Развитак акционарских друштава, дружина, старање општина и државно старање у последњим деценијама је најбољи доказ ове промене садањег друштва у друштво будућности. Тек помоћу будућег друштва моћи ће будућа школа загосподарити. Тек онда, када рад не буде више приватна ствар, већ ствар заједнице, тада ће и рад бити услов и камен темељац слободног, заједничког васпитања. Само ће онда рад постати основ образовања кад исти буде био у маси основ заједничког живота. Ко хоће будућу школу, са свима њеним благословима, тај мора прво помоћи, да се створи то будуће друштво. Оно образује и крчи пут будућој школи.

Као што феудално друштво и сувише сиромашно беше, да створи народну школу, тако је и данашње друштво и сувише сиромашно да заведе радничке школе. Са пуно права указује Рг. Кегзсћепзјејпег на велике трошкове будуће школе.

Да, трошкови ће бити велики, јер ће и број учитеља као и број соба за учење бити дупло већи него данас, и то ће потребовати много више индивидуалних и општих средстава за учење него данас. Кегзсћепзјешег каже: „У радионицама могу само 16—90, у кухинама само 20—23, у лабораторијама само 2480, у новој настави цртања једва 36 ученика једновремено, занимати се и упућивати .“