Учитељ

ЛАО учитељ

да занима жену. Но како се у својој нади преварила, она се стане

плашити од свога мужа, ма да јој овај није ништа учинио, нутТИ ашто кратио колико су му средства дозвољавала, једино што је био тнамрштен и ћутао. Она је свој страх пренела на децу, која су, још не умејући да говоре, разумевала да отац својом појавом плаши матер. Сваки, који би први пут видео ову породицу, помислио би, да је отац страшан деспот и тиранин. Како би се чули његови кограци, дечије би брбљање умукло, дечије занимање, игре, ако биу њима било шта му драго необично, прекратило би се, ма да су деца сама по себи била потпуно невина. Међу матером и децом као да је постојао договор, да све од оца крију, да га на сваком кораку обмањују. „Вањо, ти си певао >“ пита отац. Глас је његов њежан, а лице, као свагда, озбиљно с изразом бриге. Вања се стане клети, да он није певао, него је отац или пречуо, или је неко певао на улици. Отац га почне саветовати, а Вања, видећи у матере преплашено лице, удари у такав плач, као да ће га неко сећи. Човеку, који би посматрао породицу, били бн страх деце пред оцем и систем организоване лажи, који окружавају и оца и децу, потпуно нејасни.

Ови дивљи и ружни одношаји изменили су се, благодарећи једном десетогодишњем дечаку. Са села доведу оцу синовца у гимназију; дечак остане код стрица. Он је био пет и више година старији од деце стричеве и, разуме се, да је он за њих одмах постао аукторитет. Дечак је био жив и окретан и није се плашио; а поврх тога, он је по урођеном дечијем обичају волео да опроба старије, па је се првих дана почео шалити са стрицем, на што су се деца ужасавала. Стриц је примао шале веома радо, ограничавајући их, кад би оне отишле сувише далеко, и деца су се мало по мало уверила да отац није страшило. Пример брата од стрица подстрекавао их је на шалу и да се са њом слободно упознаду. „Но, чега'се ви плашите»“ говорио им је њихов аукторитет, а после годину дана два петогодишња малишана упитају матер: „Но, због чега се ти бојиш оца2 Он је добар.“ Чим је страх код деце престао, ишчезла је и лаж, која је оца тако једила, и коју он пре никако није могао савладати. |

Да би се очигледно видело, колико мношто дечијих лажи порађа страх, треба посматрати породицу у којој је основа васпитања страх, и школу, која свој ред одржава страхом. И једно и друго није тешко наћи. Из такве породице деца посећују тако исто организовану школу. Сад се има маса систематичких и финих лажи: у породици деца, лажу за школу, измишљајући за учитеља

А АЦА