Учитељ

БОЛЕСТИ ВОЉЕ 108 који су потребни за постанак апстрактне идеје, али можемо слободно тврдити, чим она постане мотив за рад, да су ту придошли и други елементи, што се догађа код оних, који се „предаду извесној идеји“. Само осећања управљају човеком.

П

Према ономе што је до сада речено, вољна радљивост нам се јавља као један моменат у постепеном развитку, који полази од " простог рефлекса, код кога је тежња ка покрету неодољива, па иде до апстрактне идеје, чија је тежња за прелазак у рад у своме минимуму. Томе моменту не може се тачно одредити ни почетак ни крај, пошто је прелаз из једног облика у други готово неосетан. Намерно и ради јасности ми нисмо испитивали проблем у његовој сложености. Чак смо изоставили и један од битних, карактеристичних, елемената воље. Таква какву смо је до сада посматрали, могла би се дефинисати као: свесна радња, при којој се више или мање размишља, с погледом на прост или сложен, близак или удаљен циљ. Изгледа да је тако схватају и савремени писци, као Модсли и Љуис, када је дефинишу као „надражај проузрокован преставом“ (тршве би гдеа5), или „моторна реакција осећања и престава“. Тако схваћена, воља би била једно просто „нек иде како иде“. Но она је нешто са свим друго. Она је тако исто и моћ заустављања, или, да се изразимо ФиИолонем језиком, моћ забране.

За психологију која се оснива само на унутрашњем посмастрању, мало има важности ово разликовање између допуштања и забрањивања; али за психологију, која у физиолошком механизму тражи објашњења о духовним операцијама, — и која сматра рефлексну радњу као тип сваке радљивости, — то је главно.

Садашње учење узима да је воља једно /12%' коме се мишићи покоравају, не зна се како. У таквој претпоставци све једно је да ли /1а1 заповеда кретање или заустављање. Но ако се усвоји, као што чине сви савремени физиолози, да је рефлекс тип и основа“ сваке радње, и ако према томе нема места истраживању зашто једно стање свести прелази у покрет, — јер је то закон — онда

Нека буде. ; Прев.