Учитељ

194 УЧИТЕЉ

се зна да глиста, на пример, увлачи у своју рупу липов лист с врха, врбов лист с петељке, четињарску иглицу с онога краја где је била припета, — ови природњаци не даду рећи, да још она може имати каквих психичких квалитета. Њима изгледају чудни они који би путем емпирије тврдили егзистенцију свести ма код које врсте животиња. О опажању, осећању, сећању они неће ништа да знају. Са тим, веле, природњаци немају посла, него са рефлексима и њиховим комбинацијама и модификацијама. Само тако је могуће тачно испитивање животињских појава. Они не трпе речи којима се називљу те појаве проучене на психолошко-интроспективној основици: ту не може бити говора о чулу вида, мириса, него о фоторефлексу, хеморефлексу и томе слично.

Али нису само они.

На супрот њих постоји и други ред научника; исто тако још од памтивека; на пример Хераклит, Питагорејци, Емпедокло идр. а од модерних: Егапсе примењује душу и праживотињама (ризоподама), Межоти: групи инфузорија; Мипа!: свакој супстанцији која се скупља (контрактилној): Ресћпег: и биљци, и тако даље.

Ово гледиште, свакојако је тачније, и ако не у потпуној мери. Јер, одрекнемо ли свест животињама с првих разлога, са каквим правом можемо је приписати човеку кад је и он само један кичмењак, и ако на последњој степени животињског царства. Па онда признамо ли самопосматрање и посматрање других за основни метод којим се долази до сазнања и тумачења душевних појава код човека, а експерименат да је само једна вештачка допуна и корек"тура његова, — онда то исто можемо допустити и с погледом на животиње. Само на основу дугог и тачног посматрања животиња —- чистом интерпретацијом, онако како оне живе, и уочајавгњем 'онога што је у ствари, чувајући се јако свакога фантастичног додавања, — субјективних рефлексија — може се, пре свега, дознати, да ли су појаве њихова живота психичке каквоће.

Истина је да се ни тим путем не да много штошта објаснити, али зар смо ми начисто са свима појавама и код нас. Ми ни данас не знамо шта је осећај, осећање, нити воља, у својој основи, а да не помињемо сложене облике наше свести. Човек чојку највећа је "тајна. Не треба, дакле, да нас буни ни то, што не можемо себи „објаснити одкуд се, рецимо, мало прасе које донесемо у џаку својој кући може вратити у село одакле смо га купили, или да се „ласта из Мисира врати у лањско гнездо испод стреје.

Али и ако ове појаве код животиња не могу себи протума-