Учитељ

248 УЧИТЕЉ

г. Петронијевића. И по садржини и по облику, Психологија г. Петронијевића одваја од осталих дела његових. То је у толико чудноватије што Психологија није уже стручно поље г. Петронијевића. Из овог последњег разлога, међу тим, мање је чудновато што у Пеихологији г. Петронијевића има — на жалост сразмерно веома много — недостатака, често и директних нетачности, које су последица недовољне обавештености у појединим питањима емпиријске Психологије. Покушаћу — у интересу науке и читалачке публике — да то докажем. Са обзиром на нашу ширу читалачку публику — стручних читалаца у нас тако рећи нема ја ћу каткад морати бити можда и сувише опширан. Осим тога и иначе у овако сиромашним литературама, као што је наша, прикази морају, разуме се, бити много исцрпнији него у великим књижевностима. Јер н. пр. у немачкој књижевности има на двадесет само мени познатих великих уџбеника за Психологију поред безброј радова о специјалним психолошким питањима. На тај је начин тамо омогућена једна нехотична али свестрана и поуздана научна контрола. Појмљиво је, најзад, да се у великим књижевностима ретко налазе озбиљни научни радови са онаквим недостацима, како то може бити случај у нашој научној књижевности која се тек развија. На послетку, у овом специјалном случају моја је критика јако отежана и нужно проширена још и отуд, што г. П. нема обичај да цитира писце од којих шта позајмљује и чија мишљења не износи увек ни потпуно ни тачно,! те је за то тај посао често остављен рецензенту.

Услед свега овога — и још много које чега што постоји у нашој књижевности и нашем друштву — критике имају код нас увек изглед злонамерног личног напада. Свакојако то није увек само изглед, али још мање увек факт који би био и једини разлог критике.

Г. Петронијевићева дефиниција Психологије, по којој, „она није више наука о души већ наука о свести“,“ је у своме првом делу, — дакле у колико је негативна, — тачна. Данашња научна Психологија је Психологија „без душе“.3 Али у Психологији г. Петронијевића има ипак у ствари много више „душе“ (н.пруб4+, 56, 6 39, и т. д.) него чак и код оних психолога (н. пр. Штумпфа, Липса, Сигварта и др.) који се нису хтели одрећи душе као реалног супстрата душевних појава, који „тек методски омогућава“ Психологију.“ Најзад, овај први део г. Петронијевићеве дефиниције Психологије нејасан је отуд што „душа“ бо г. Петронијевићу има два значења, од којих је по њему Тачније баш оно које његова де-

1 У овом смислу стручна се критика врло неповољно изразила и о г. Петронијевићевој „Историји новије философије“. На име, г. Пг. Свет. Ристић доказао је у своме спису „Из новије српске философије“ (в. „Учитељ“, св. за октобар 1910. до марта 1911.) да у поменутој књизи г. Петронијевића поред нетачног изношења мисли појединих великих философа има чак и — плагијата.

2 Основи емпиријске психологије, стр. 1. 8 Бг. Јоф, Кеђтисћ дег Рзусћојовле, 2. Аш, Ва. 1, 5. 100. 4 Скг. Зјозуатћ Гогак, АшН., Ва. П. 5. 552.