Учитељ

250 Учитељ

"време и субјективни, јер их иначе не бисмо били свесни: то не спори ни наивни реализам. А то је за Психологију главно и довољно. Најзад и Психологија — то г. П. заборавља, — може и мора, | као и све друге емпиријске науке, прешпоставити један објективан, од свести независан део, т. ј. објекте, који су дати субјекту. То је, вели Вунт, заједничка претпоставка Психологије и Природне Наукел Ова нужна претпоставка Психологије чини излишном и незгодном — да не речем смешном, — г. Петронијевићеву критику наивног реализма у његовој Психологији. Да г. П., у осталом, није: на чисто с принципијелним гледиштем на однос Психологије према Философији, види се из једног места доцније по коме, вели г. К „у колико Псхологија објашњава факта непосредног искуства, у колико је она експликативна, она претпоставља поједине науке, нарочито природне — и то у првом реду Физиологију и Философију.““ Има истина и данас још психолога који мисле да је Психологија философска дисциплина, али г. П. то изрично побија и вели: „Психологија је престала бити део Философије:““ То је тачно и то и јесте у главном модерно научио схватање.“

Откуда онда ова противречност код г. Петронијевића» Она долази отуда, што се г. П. слаже с тим, да Психологија нема никакве _ везе с Метафизиком, — и ако, као што ћемо видети, у Психологији г. Петронијевића има и сувише Метафизике — али мисли, да она претпоставља Теорију Сазнања. „Од обе основне гране Теоријске Философије, Психологија претпоставља само Теорију Сазнања, а потпуно је независна од Метафизике“> Међу тим, у колико је дескриптивна, Психологија је претпоставка и Теорије Сазнања и Метафизике.б Како ово г. П. разуме, — није ми јасно. Само се јасно види из свега до сад реченог, да цело ово питање

1 Епе Могаиззећ ше, Фе Мајигијазепзсћан ипа Рзусћојовте хоп Аптапо ап сетејп ћађеп, Ђезјећ! ађег 1п дет једе Емаћгипо Ђерјенепдеп Вежмизајзејп, да55 дигећ зје Орјекје ешет Зирјеке сесеђеп мегдеп. — 'ипа, Сшпата5 дег Рзусћојогле. 6. Апћ, 5. 5. Колико је пак г. Петронијевићу нејасан задатак Психологије види се и из једног врло нејасног места у његовој „Историји новије философије“ гдег П. тврди, — у колико се у опште може разумети шта се ту тврди, — нешто од прилике са свим супротно овом Вунтовом тврђењу. Наиме, ту г. П. вели: „За психолога, цела је спољна природа привид, који: постаје односом идеја једног субјекта на

идеје другога субјекта“. — Историја новије философије, стр. 3. 2 Осн. емп. Пе., стр. 61. А 5 ТВ. свра

а „Ае Мегарћучк 151 ац5 дег Рзусћојовје уеђашт“. ТЕ. 7лећеп, Гешадеп дег рћузојосасћеп Рзусћојосје шп 15 Мопезипреп, 6. А 55 ЈА

5 Осн. емп. Пе., стр. 62. у

16 Тр стр, 615 4

7 (ово питање о односу Теорије Сазнања према Психологији — не обратно! — је, у осталом, један од најтежих проблема у модерној Философији (не Психологији !). Г. П. спаја на неки начин оба екстремна правца у Теорији Сазнања: емпиризам (психологизам), по коме Теорија Сазнања почива на Психологији, и рационализам (формализам, логицизам, априоризам), по коме је она потпуно независна од Психологије. Отуд нејасност и противречност код г. Петронијевића. Само што се нас у Психологији ни најмање не тиче г. Петронијевићев правац у Теорији Сазнања..