Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 259:

нистимчкој хипошези идентитета психичких с нервним процесима (био тај монизам материјализам или спиритуализам за Психологију као емпиријску науку је све једно) и хипошези дуализма, т. ј. хетерогености физичког и психичког. Остали метафизички правци, које је г. П. навео, немају с емпиријском Психологијом скоро никакве везе.

Да је г. П., најзад, дао одговор само на чисто психолошко. питање фактичког, емпиријског, феноменалног односа душе и тела, он би нам место десет дао свега два супротна одговора који су једино могућни и који за то једино и постоје у данашњој психологији, где се они пак ме схвашају као мешафизичке хипотезе већ само као мешодолошки принцини за психолошко испитивање. То су хипошеза исихофизичког паралелизма (обично последица метафизичког монизма у ма ком облику) и хипошеза психофизичког каузалишеша или хипошеза узајамног дејства (МесћзећмтКкипо). душе и тела (обично у вези с метафизичком дуализмом): којуг. П. нигде не помиње под тим именом и ако њу заступају велики философи и психолози као што су: Лоце, Хартман, Џемс, Жане, Штумпф (који је једном беседом 1896., Геђ ипа зееје — и покренуо цело ово питање), Бусе, Ремке, Сигварт, Рикерт и многи други, на супрот паралелизму који заступају Фехнер, Спенсер, Вунт, Рил, Паулсен, Јодл, Ебингхаус, Хефдинг, Минстерберг и др. Да сег. П. мало боље упознао с овим питањем, да се обазрео на кога од ових научника, знали бисмо смо можда који правац он заступа: овако је то немогућно констатовати.

О психофизичком паралелизму говори г. П. теку 5 7, али га није схватио, како га једино треба схватити и како се данас једино. схваћа, само као методолошки, регулативан, хеуристички принцип,“ већ метафизички (као што је некад Фехнер погрешно чинио), те отуд по г. Петронијевићу „принцип психофизичког паралелизма... формулисан је на два начина, или на основу материјалистичке или. на- основу хипотезе идентитета“.

Овај је параграф израђен најслабије у целој. књизи г, Петронијевића, за то што га је г. П. радио без обзира на новију литературу о томе питању. Ово крупно питање решио је г. П. привидно врло лако, али за то у ствари врло погрешно, врло нејасно и врло нетачно, што мене чуди у толико више, што је г. П. ово питање схватио као један метафизички проблем, а он се радо бави мета-

1 Јод,, о. с. Ва. |, 8. 68, 74. |

3 1. Виззе, МесћзећушКипо одег РагаПензтиз (2енасћи Кит РћПозорће, Ва. 116); Негт. Ебтоћаиз, Отипаиза5 дег Рзусћојовје, Ва. |, 3. Аш. 5. 29. 42.

8 Касћ. Бајскепђего, Сезсћасћје дег пеџегеп РЕПозорће, 5. Ап! ., 85. 539.

4 „Паз Рипасјђр дез рзусћорћуззсћеп РатаПеНатиз 156 Четпасћ жегт тегарћузсће5 Рутстр“. — Уипа, Огипаг. а. рћ. Рз., Ва. Ш, 5. 770, 778. „Паззеђе 15 !п Зејпег етршвасћ-рзусћојосасћеп Ведешипо Аигсћаив мегасћједеп моп семиззеп тејарћуззећеп 5афжеп, Фе жлуеЏеп те Чет патИсћеп Матеп ђехејсћпе! егдеп, |п Маћгћен ађег ешеп уде абљејсћепдеп Зти ђезихеп“. Мипа«, Отипдг. 4. Р5., 5. 387..

5" Осн, геми. Не стр. 29.