Учитељ

ЕКСКУРЗИЈА СРПСКИХ УЧИТЕЉА У РУСИЈУ 888

модерну престоницу, а за то нам је недостајало времена. Требало би пробавити у овој вароши од два милиона душа најмање 2—8 месеца, па тек онда рећи: е, сад познајем Петроград! Зато је и мени тешко писати детаљно њему.

Наша тежња је била, да се упознамо са школским и културним установама, нарочито да видимо народне школе и сазнамо њихово уређење. Ну и то је био веома велики задатак. Ми ни њега нисмо могли постићи, из простог разлога, што је и школа и културних установа небројено много, а ми смо за упознавање имали мало времена. Сем тога, нама је био потребан вођ, који је ту у Петрограду, који је упознат са школским приликама и који ће моћи да нам из масе разноврсних и многобројних просветних објеката одабере оно што је за нас најважније и што за нас има интереса. Господа из реалке, у којој смо били на стану, нису се могли примити тога посла, јер су предавања отпочела и они су били на дужности. То исто важи и за господу наставнике из гимназије, у којој су наше учитељице на стану биле. У тој нашој невољи обратили смо се г. Филипу Филиповићу доценту Петроградског Универзитета, нашем земљаку. Он је вољан био да нам учини све услуге, што је и показао на делу једнога дана, али, заузет редовним пословима, није могао бити стално с нама. Ипак нас је упутио: шта треба да видимо, и нека му је хвала и на томе! Пријатно ми је напоменути услужност г. Миливоја Остојића (нашег земљака) студента Универзитета, који нам је био чичерон целога једнога дана.

У програму наше екскурзије било је и разгледање Кронштата, али смо били несрећни што смо на целом путу били праћени кишом. Путовали смо лађом, нешто мало већом од наше „Мачве“, најпре Невом до њеног утока у Фински Залив, а затим заливом све до Кронштата. Залив је доста широк, тако, да се обале једва виде. Стигли смо по највећој киши, која је лила као из кабла. Требало је поћи у јутру или бар у подне, а ми смо пошли у 3 часа по подне: вожња је трајала скоро два часа а требали смо да се вратимо у 6 часова лађом. Шта смо могли видети за непун сахат» Толико само, да се можемо похвалити да смо били у Кронштату, и да смо видели воду Балтичког мора. Кронштат је мала варош, али је важна због тога што се на острву Котлину, где је варош, налази тврђава и војено пристаниште, у коме је бродограђа за војене лађе, и у коме се велики део руске флоте налази. За време рата Кронштат је тврда одбрана престонице руске.

Од велике је вредности за нас екскурзисте било разгле-