Учитељ

469 УЧИТЕЉ

гачким штапом, остављајући с незграпним опанцима велики траг стопа у снегу. Загрејан осећао је како му бризга крв у образе, како му загрејаном прија свежи ледени зрак. Зима му изгледа пријатна, а бескрајна бела пољана с руменим небом на истоку дивна.

Први зраци зимскога сунца обасјаше ову белину. У даљини се указа варош с великим звоником цркве.

Одважно је корачао напред. Осећао је се пун снаге, живота, мисли. Чинило му је се да ће му бити лакше, ако искаже оно, што је се месецима самовања, трпљења и размишљања купило у њему, ако измења мисли с друговима, којима може исказати све. То су били тренуци у којима је био бујан и снажан, жељан борбе и рада. Осећао је да се буди из онога мртвог живота у самоћи, који успављује снагу, мути и умртвљује душу.

Лепота видика га је разведравала. Да дивне слике са ове висине. Природа се указује у белој одори, чар зиме одсјајује у свој лепоти. М зима има своју поезију. Нигде нема никаквог аваза. Сном спавају, реко би, мала села у даљини расејана. У даљини светлуца крст на торњу варошке цркве, обасјан јутарњим зрацима сунца.

Али што су даље одмицали осећао је да физички умор смањује и душевну снагу. Толики пут, а по оваком времену, није никада превалио. Без одмора пешачио је преко 5 часова. Било је скоро 10, кад су стигли у варош. Руке су му биле набрекле од зиме. Ципеле смрзле и искривљене ко сонице. Сви ближи учитељи већ беху стигли. Седели су у топлој кафани и пили чај. Једва га дочекаше кад дође. У таквом друштву заборавља се на умор. Беше и неколико младих учитељица, с којима се ту први пут упознаде, Расположење је било дивно. Оно је било награда за труд окодоласка. Али их непријатно изненади кад месни учитељ дође и каза, да је капетан. наредио да се збор не може одржати; јер није он „као власт“ раније питан за одобрење. У исто време дође и срески „писар, кој рукује касом, и саотнити још непријатнију вест: да неће моћи издавати плату тог дана, јер „нема пара“, а и иначе пошао је, вели, у срез. Сви су знали да је изговор био лажан и да он то ради по наредби капетановој.

Одушевљење је се расхладило. Сваки је се осећао понижен видећи, како се и онакав човек, какав беше капетан, може са њима титрати како хоће. Напослетку доконоша да месни учитељ опет иде капетану и покуша да издејствује његово одобрење. Господин капетан напослетку је се смиловао. Казао је: како он „као пре-