Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 421

шњења како вели г. П.)! Г. П. помиње прво Фехнерово психофизичко, па физиолошко и, најзад, Вунтово психолошко „објашњење“. То је хронолошки ред, у коме су се ове хипотезе јавиле, —- што нам г. П. не вели, да би тај ред оправдао, — на супрот по моме мишљењу бољем, логичком реду: прво физиолошко, па психофизичко и, најзад, психолошко тумачење.“

Замерке који су учињене против „претпоставке“ (зашто: прешпоставкеР Зар интензитет није и по г. Петронијевићу факш 2) интензитета као и познате разлоге којима се те замерке побијају, изнео је г. П. доста тачно. Није ми само познат разлог, који је вероватно г. Петронијевићев, да нема „средњих квалитета“. Да код емоција нема прелаза, већ да „постоје само два апсолутно одвојена квалитета, без прелаза, без нианса“,5 — убећење је г. Петронијевићево,“ које овде не могу ни покушати да оспоравам, јер би то и сувише далеко одвело. О емоцији ћемо, у осталом, доцније више говорити.

Против идентификовања јасности с интензитетом може се, вели г. П. „принципијелно изнети следеће: „Повећање јасности могуће је и без повећања интензитета, одн. при истом степену јасности може бити већи или мањи интензитет Што г. П. овде „принципијелно“ износи, то је један — факш, јер што г. П. овде врло нејасно о јасности вели, то је свакојако она врло јасна истина, факт, да се интензитет може повећавати и објективно (појачањем објективне дражи) и субјективно (обраћеном пажњом), и ако се не може спорити „једна особита квалитативна разлика између повећања интензитета помоћу појачања дражи и повећања интензитета услед обраћања пажње.“% Али та разлика између једне и друге врсте повећања интензитета није г. Петронијевићу позната и он је не помиње ни доцније кад о пажњи говори.

Трећа претпоставка, — „да је прва приметна разлика минимум интензитета, да је она последњи, недељиви део интензивне количине“, — коју г. П. додаје обема Фехнеровим претпоставкама (које су већ за се и сувише смеле, и сувише метафизичке, те зато није чудо што их ни један емпиријски психолог није усвојио), нема никаквог психолошког, смисла јер чак и „ако се интензитет схвати дискретна као количина“ — што је, наравски, немо:уће — Фехнерова формула нам не даје „могућности да меримо интензитет апсолушно, а не само релативно.“ Чак ни о релативном мерењу интензитета сен-

1 Жећеп, 0. с. 5 41; Еђбпаћаш5. о с. 5. 623, Мипа, Отипаг. дег рћ. Рв., Во. [, 5.548. ашта а Ре. 5. 311: Јо4 о. с, Ва | 5. 269 итд

а Ерђтоћац, 1. с.; Мапа, Огипдг 4. рћ. Рв., Ва. ;,. 5 538; Отпаг дег Р5,

5. 31

8 Осн. емп. Пе., стр. 88.

4 То је, у осталом, учење Т. Рибоа, кога г. П.и не помиње. — Тћ бо ћа рвусћојољле дез зепштелз. 8 еа,р 57 ејзшуапе5.

5716. стр: 59.

6 Хлећеп, о. с. 5. 207. " Осн. емп. Пе., стр.