Учитељ

492 · учитељ

зација не може у ствари бити говора!. А и Вунт вели: „За психолошко поређење нема апсолутног мерила.““ „Директна и поуздана релукција интензитета осећаја на апсолутне величине је немогућна.“3 И то је појмљиво свакоме ко је иоле схватио природу душевних појава.

У 5 14., где говори о квалитету сензације, излаже г. П. теорију специфичне енергије нерава и тврди да је „супротна теорија специфичности чулног апарата прилично нејасно и неконсеквентно код Вунта“ изложена.“ То тврђење г. Петронијевићево је за чудо смело кад се има у виду да је врло нетачно. Велики лајпцишки философ и психолог учи врло јасно и потпуно консеквентно да су квалитети „продукт узајамног дејствовања између чулних елемената и спољних процеса дражи,“> и замењује принцип специфичких енергија „принципом прилагођавања чулних елемената на дражи“ (Рппар дег Апраззипо дег 5тпезејетепје ап Фе Кегге).6 Сем тога тежиште Вунтова учења пада више на квалитет спољне дражи него на чулни апарат, како се то г. Петронијевићу чини, јер физиолошки надражај у чулном органу мора варирати с квалитетом спољне дражи. Ево како то јасно сам Вунт вели: АПез зрпећ! детпасћ дани, даз5 Фе Мегзсћедепћен дег Етрипдипезаиа114 дштећ фее Мегасћедепћен дег 1п деп У тпезогоапеп епу јећепдеп Кеггипрзоотодпре ђЂедфтоћ 15, ипа дазз Фе Тебдегеп 1 оегзјег Гише моп дег ВезсћаНепћен дег рћузтжаШхсћеп ппезгејје ипа ег5ј 1п гмећег уоп дег дАшећ Фе Апраззипо ап фезе Вее епзећепдеп· Е!репштисћкен дег Ашпаћтеаррагаје ађћапсеп.““ Дакле квалитети сензација зависе по Вунту у првом реду (1 егзјег Гле) од квалитета физикалних чулних дражи, „па шек у другом“ (ипа егз, 1п гугећег) од специфичности чулних апарата. Дакле није тачно, као што је 2. 11. погрешно разумео, да „само чулни орган одређује квалитет сензације.““ Дакле за г. Петронијевића, најзад, Вунтова теорија је збиља „прилично нејасно“ изложена. Нама је пак врло јасна а врло је јасна била и Лећеп-у, у који је истина критикује, али ју је · схватио тачно т. ј. са свим противно г. Петронијевићевом схватању. 19

Него још већу, много већу погрешку учинио је г. П. у овом параграфу, шврдећи нешто што дацније пориче заступајући са

1 Еббштоћацз, 0. с, 5. 68; Мипзјегђего, 0. с. 5. 271. 2 Мипадф бшпаг. д. Рз., 5. 306.

8 Јо, о. с. Ва. |, 5. 249.

4 Осн, емп,. Пс., 95.

5 Мипаћ, бшпаг. а. рћ. Рз., Ва. ;, 5. 449.

6 ђ. 5. 445.

" Мипа, па. д. Рз., 5. 52.

8 РБ. стр. 53.

9 Осн. емп. Пе., стр. 93.

10 „Маг ћађеп ајђо фФе Жипаузсће Аппаћте 21 уегуецеп, даз5 аПе Ваћпеп ипа СептајфаНопеп ЈпкбоппеП па егепј зејеп ипа Фе :п деп сепбајеп ДеПеп аизое]бзјеп Ргосеззе пиг дезћађ уегаећедеп зејеп, еп сте Кегге оегзстедеп та ипа дег Кеггуогсапо !п зејпег саптеп па узана а! ја Фе Мегуепђаћи ашрепоттеп мд. — Жећеп, о. с. 5. 32. — (У оригиналу нема нигде курзива).