Учитељ

592 УЧИТЕЉ

с ВА АН АНИ АВА ЕНИ АЕН

ЛИСТАК

ЉО ЕТАН. (СЛИЧИЦА ИЗ УЧИТЕЉСКОГ ЖИВОТА)

Освануо је тај, тако дуго очекивани дан — освануо је, да донесе некоме среће и радости, а некоме туге и жалости. Требало је тога дана почети полагање учитељског испита.

У свима крајевима вароши, где станују ђаци, осећала се грозничава журба и припремања. Ваљало је после четворогодишњег _ школовања рећи: Шта знаш и умеш — ваљало је посведочити, да ли си дорастао, да понесеш скромно, али пуно поноса име, име Народног Учитеља.

Овде, онде, пред својим становима и око школе, могле су се видети гомилице ђака. Расправљали су бурно и ватрено поједина питања, да тиме прикрију зебњу и страх, да брзим покретима руку и ватреним говором загреју охлађено срце.

Дан је био диван, — од оних дана, који сами својом лепотом кажу човеку: Живот је диван — Живи...

Мирисало је на све стране. Пријатан мајски ваздух потресало је дивно брујење птичијег хора, који потврђиваше: Живот је леп и пријатан. Живите...

Друмом, који води Делиграду иђаху два ученика. Разговарали су тихо и мирно, нису били много уснемирени, дали зато, што их је сиротиња убила, што се и по њима видело, или зато, што су били спремни и поуздани.

То су била два врсна и искрена друга — управо два добра брата.

Пођимо мало за њима и ослушнимо, па Бемо дознати њихов разговор. Е

— Лако је теби Љубиша, — обраћао се Сретен Павић, Љу- 1 биши Перићу. — Ти си сигуран. Сви те наставници цене, као вро-

дна и способна. Ти си најбољи ђак у нашој генерацији, сигурно ћеш положити и онда... благо теби.

А ја» Нисам ни ја баш најгори, али брате све ми нешто хладно око срца.

— Не бој се срејо, положићеш и ти: — прихвати тужно и сигурно Љубиша. — Ја се испита не плашим, али се плашим, шта

ћу и где ћу после испита. == НЊАСТАВИЋЕ СЕ =

пена тате