Учитељ

554 УЧИТЕЉ

- Изолисана опажања исходећи из две различне тачке тела несумњиво задржавају у новорођенчета своје специјалне особености. Али — да би се научило разликовати, приписивати их тој — а не другој тачци, особито рад тога, да би се научило приписивати њихов извор спољним предметима — потребно је дуже искуство вежбање. Често понављање опажања учиниће могућим њихово субјективно обнављање у асоцијацији — као фигуре тог дела тела —- из којег она исходе, или оних предмета који их изазивају. Према томе — дете мало по мало стиче потпуно познавање топографије свог тела, т. ј. оспособи се разликовати делове тела и спољне предмете. А, пошто се сви делови нашег тела спајају мебусобно посреством нервних центара, и пошто ови субјективно 06нављају „изглед“ (форму) неких (од тих делова) или свих уједно слеством надражаја само једнога од њих, — на послетку — пошто се од свих обновљених „изгледа“ — ово субјективно обнављање изгледа целине по неопходности обнавља чешће од свих, то се

дете навикава сматрати себе индивидуом, гледати на себе — као

на целину, јединство и недељивост, и почне против — стављати себе свему што је „не — ја“. Од тог тренутка у њему се јавља свесност свог „ја“. А, да би се јавила свесност целине тог „ја памћење мора доспети вишем развоју — што наступа знатно 'доцније. У памћењу (у памети) ми морамо гледати камен темељац целог здања личности. У каквом степену здање личности — по формисању — влада тим реалним или претпостављеним и уображеним јединством и целином 2 __ По опште — распрострањеном погрешном мишљењу — самосвест прати све наше мисли и радње, изузев сан без снова и несвест. Пажљиво самопосматрање — не иде у прилог томе гледишту. — Јачи физички или морални потреси тако дубоко ослабе нашу пажњу, тако јако овладају свим чулним елементима, да утисци који би у сваком другом моменту побудили нашу пажњу — пролазе непримећени. Новопојављени путеви не добијају доступа ка општој чулности; цела је свест заузета једном господарећом мишљу или осећањем — да покрај ње нема места другој мисли, другом

осећању. — У свесност нашег „ја“ тај моменат оличава прекид. Заиста, ми се доцније сећамо — да смо потрес проучавали, и будимо се као од стања — које смо преживели у јави. Али, тада

се не находимо потчињени утиску, он је већ ишчезо. Ну, ипак нам стоји — да његов ток обновимо — да би опет овладао свом нашом