Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 597

равља — је нативистичка теорија а он ту теорију заступа у објашњењу психолошког постанка преставе простора. А зар се могу те две преставе, та два облика опажања, који постају на исти начин истим функцијама, различно објашњавати 2

Али „теорија“ којом г. П. објашњује постанак преставе вреставе времена, није ни емпиристимка, као шшо би се могло очекиваши: она је нешто — више; она у опште није психолошка већ, као што ћемо видети, метафизичка. За то г. П. своју теорију овде износи само површно, плитко, а на „дубље“ посматрање упућује у своју Метафизику. Г. П. вели: „Дубље посматрање дискретног психичког времена открило би нам, да се оно састоји из две врсте недељивих момената садашњости: из садржајима испуњених момената садашњости и момената промене. „Недељиви“ моменти садашњости су апстракције које, не значе ништа.“ Шта су „моменти промене“, — не може се знати.

Два услова су по г. Петронијевићу потребна за постанак. преставе времена. „Први услов за постанак преставе временог тока. лежи у чињеници перманеншних психичких садржаја.“ А какви су ти „перманентни садржаји“ 2 Г. П. вели: „Садашњост перманентних. психичких садржаја битно је различна од садашњости променљивих психичких садржаја (одн, садржаја који се непрестано мењају): она прва је недељива али шрајна, ова друга такође је недељива али не шраје.“ Међу тим, трајна садашњост није ништа друго него што г. П. спори — стварни времени ток. Јер ако то није, она није — ништа, нема никаквог смисла. „Други услов за постанак преставе времена лежи у чињеници перманеншног субјекша.““ Међу тим и овде морамо питати г. Петровијевића: шта је та перманентност субјекта фактички, емпиријски, психолошки» Г. П. збиља и доцније тврди, да та перманентност не претпоставља сећање, т. ј. једнакост“ садашњости с прошлошћу,“ али и не покушав.: да је на неки други начин објасни. Најзад, претпоставићемо с г. Петронијевићем оба услова не питајући за њихову оправданост и питаћемо: како сад, када су оба услова испуњена, постаје престава времена> Г. П. одговара: престава времена постаје бројањем, али то бројање „не сме се замислити као експлицитно бројање, као бројање везано за. речи, већ као несвесно одн. полусвесно бројање.“> Дакле на прешпоставци психички несвесног (на несвесном бројању) почива по г. Петронијевићу престава времена 2 Раније смо, међу тим, видели, како енергично напада г. 11. ту прешпосшавку, на којој сад оснива: преставу времена.

Г. П. износи своју „теорију“ детаљније на једном примеру.

Е 15. стр. 208. === Јов осе, ПО 5 1 8 Осн. емп. Пе., стр. 209. 4 Тр. стр. 288. 5 Јб. стр. 210: