Учитељ

722 4 УЧИТЕЉ

је процењивање њихова значаја како за наставну праксу тако и за школску организацију. Искусан наставник, који је за то рођен, учи друге са дидактичким инстиктом, педагошки шепртља може дидактичком припремом највише да се сачува од понајвећих погрешака, а средина ће се у задаћи свога позива наћи од прилике исто онако са дидактичком инструкцијом као и без ње. Корист, коју она даје, јесте више у непрестаном поправљављању помоћних средстава за постизање највећег, трајног ефекта; с обзиром на захтеве економије и хигијене душевног живота, неизгладљивих диференција, између васпитаника као и наставника. Примањем дидактичких ресултата у организацију школа, у оснивање нових школских типова, у израћивању наставних планова отклања се случај неповољне и неплодне наставничке личности, и ток образовања детињег обезбеђује се као континуалнији, једноставнији, поред све множине и различности наставника. У таквим гледиштима увек ће се показати корист и вредност дидактике, док се са новијим претеривањима управо дошло до окретања света наопако. На послетку ипак је важније, шта треба дете да научи и да уме, него како добија ова знања и вештине, који су потребни за живот, рад у свом позиву, разумевање и унапређење културе; шта више, ако гледамо једино на ефект, онда је готово безначајно, како је неки човек стекао знање и умење, само ако га доиста има. А само знање и умење је секундарно добро, докле год неко не зна, на што она служе, на што треба да их примени, којим погледом на свет може свој рад преобразити у људску судбину пуну смисла и достојанствену.

Овим наговештајем додирујем основну заблуду садашње педагогике, која заблуда кобније утиче но све једностраности у методама и сва претеривања новијих резултата у психологији и дидактици — мислим на нешто природну а нешто намерну еманципацију педагогике од философије. Оно што је код других наука било потребно за развијање њиховог властитог бића, ослобођење од окова спекулативних основних мисли и стеге једнога система, што се још. у најновије време при конституисању самосталне психологије и социологије показало као повољно, то сада мисли и педагогика да мора достићи. И кад се не сувише дубоко размисли, ово развиће чини се као потпуно оправдано, да педагогика само добија ако се самостално утврди. А модерни рад педагогике има са философијом само ретко још додира — у колико можда нема персоналне уније између педагога и философа. Дабоме, ако већ се имају у виду је-