Учитељ

742 Ули тЕЕ

њој страни капка прама везници (унутрашњој кожи капка») Па и сама кожа је на разним мјестима различно осјетљива прама болу. Тако нас много мање мучи бол, кад се убодемо у леђа, него у јагодице прста. Кад се мало промисли, лако се дозна за узрок ове разлике уосјећају прама болу. Та разлика потјече од потребе веће заштите органа прама њихову раду, важности, постанку и ваљаности. Очи и прсти требају већу заштиту, како би могли вршити своју велику и разнолику дужност.

Велике болове производи запаљење. Оно пак има велику љековиту важност, јер запаљени дио мора имати потпуни мир, да може не само оздравити, него да се не би гној увукао у тијело даље и тако почео уништавати и оно, што је здраво, ничим се пак не може извести мирно лежање и мир уопће, него тим, кад се осјећа бол чим се дотични орган макне. Има ли неко запаљење у нози или иначе осјећа бол у нози, он ће се јако чувати, да се ослања на њу и учиниће то у крајњој потреби; он лежи и оздрављење започиње. То је исто и код тетива (жила). Истина, тетиве су саме по себи неосјетљиве прама болу, али није така она шупљина у које улази тетива. Те шупљине којима пролазе тетиве, могу се запалити, а тада настаје бол, који тражи мир, а овај оздрављење. Тако је запаљење прва карика у ланцу, који води од болести до оздрављења. Запаљено око, које нам задаје велики бол, дође на силу до мира тим, што се капци грчевито затварају. Кад се запали потрбушина онда настаје таки бол, да човјек мора лећи и једва дише. Он се не смије макнути у својој постељи, а овај потпуни мир пружа могућност оздрављења.

Овдје је лако наредити лијечнику, да се врше тачно његове заповиједи, а кад бол 3.повиједа, онда се радо слуша. — Лаици обично мисле, да је бол тим већи, чим се више залази у тијело. Ово не стоји. Како су унутрашњи органи заштићени од врућине и зиме, тако су заштићени и од друге спољашње силе; није ни потребна већа осјетљивост прама болу. Ранари (хирурзи) су имали прилике почесто, да се дотичу желуца, цријева и других унутрашњих дијелова, да их прегледају, нешто изрежу, одрежу и т. д. па и ако дотични болесник није „успаљен“, није осјећао никаква бола. Јетра, слезина, бубрези, тетиве, рскавичаво ткање и кости су сасвим без осјећаја прама болу. Исто тако је и мозак неосјетљив, што се опазило, кад би се лубања коме разбила.

Бол нас нагони да неки орган или дио тијела оставимо на миру, а то је добро за оздрављење. А кад се тај дио тијела не