Учитељ

782 УЧИТЕЉ

које одрасли људи (педагози, родитељи итд.) употребом прута и разноврсним злостављањем у себи осећају, врло много пута лежи у изопаченом и унакаженом или потпуно упрапашћеном полном осећању, пошто индивидуе са таквим осећањем налазе чак и задовољства у туђем страдању (, садизам“); сваки пут, када педагог кажњава и злоставља дете, појављује се и питање: да ли овде педагошки обзири захтевају казну или је дете само жртва развијеног код педагога разврата» [.. МоНппа, наводећи врло много случајева из судске праксе, доказује, како често пута неваљалци и умне и физичке пропалице педагошким обзирима правдају ужасна кажњазвања и свакојака злостављања деце. Ови људи врло често пишуи читаве расправе у заштиту прута, поткрепљујући их јаком и по 'спољашњој логичности тобож непристрасном аргументацијом, која „доводи у заблуду људе неискусне и непосвећене у тајне садизма.

У Немачкој се, као помоћно педагошко средство, употребљавају разни начини за телесно кажњавање деце у школама, интер'натима и породицама. Чак и у оним случајевима, када ствар дође и до суда, кривци и мучитељи деце ретко добију заслужену казну, а често се пута и потпуно оправдају пред судом, пошто обично и судије стоје на том гледишту, да је телесна казна, као педагошко средство, право родитеља и њихових заменика (васпитача, учитеља). Међутим, има много судских случајева у којима се јасно види, до ког степена грубости, у примени телесне казне, иду многи мучитељи деце: преломљена ребра, ноге и руке, повређена лобања итд. није никаква реткост; такви се случајеви врло често завршују смрћу детета или га доводе до самоубиства. Али има још много форми кажњавања, које је тешко приметити, пошто их не прате грубе те„лесне повреде, но које ипак по суровости не уступају ниуколико последњим: то је непрекидно — свакодневно — шибање прутићем, мучење глађу, забрањивање свију задовољстава и исмевање, што "напослетку и није ништа друго до споро али осетно убијање и тела и душе, пошто се обично и завршава смрћу детета од какве случајне болести, коју не може да поднесе ослабели и упропашћени организам.

У своме делу: „Пје Кпдепизвћапа апсеп, те Џтзасћен ипа "Фе Мише] тћгег Абђћше“, а у глави: „Психологија материнског осећања“, [. Мошо вели, да под овим називом обично подразумевају и описују „Материнску љубав“, заборављајићи на „материнску мржњу“. Међутим несумњиво је, да природни матерински инстикат У облику љубави према своме детету може бити ослабљен, потпуно