Учитељ

ОПШТА ПЕДАГОГИКА 429

витку потрошак и накнада стоје у равнотежи, а последица је те равнотеже пријатно осећање — срећа. А у културног човештва у вештачком гајењу и развијању, које је ради заједничког живота и напретка морало се оступити од те природности и здрав природан неусиљен развитак остаје само као крајњи и последњи критеријум као недостижан идеал, коме непрекидно тежи културно човештво, али га не само не достиже, него његово недостигнуће било би то исто што и смрт целокупног културног лома рада људског у том погледу. |

Према томе по природи саме ствари пуна природна равнотежа међу субјектом и објектом, или што је све једно, пуно задовољење свих индивидуалних апетита како физичких тако и душевних опада поступно у задружном животу, и то опадање стоји у обрнутој сразмери са висином културе: што више културе све је мање приролвости и природне здраве равнотеже у свему па и међу наставним субјектом и објектом, и обрнуто.

Већ у првом и најприроднијем људском удружењу што се назива породицом, губе по нешто њени чланови од своје слободе и природног неусиљеног духовног развића свога, јер се чисто лични апетити њихови, односно засићења, морају унеколико жртвовати заједничком породичком животу. А ван породице опада све више и више неучињен природан развитак, који се заснива на пуној равнотежи међу субјектом и објектом. И то опадање расте у правој сразмери са величином заједнице у којој се човек развија, тако, да у највишој, државној задрузи, човек у неку руку губи свој индивидуалитет и постаје оруђе државне заједнице.

Према томе развитак наставног субјекта пролази, у овом или оном ступњу и облику, кроз три разнолика, често и готово по правилу са свим супротна стања. Пре свега он је израз чисто унутрашњег свог живота, за тим је израз живота породичког и на послетку он је до крајности умањена слика задружног живота у великој државној заједници. У првом случају он је циљ по себи, без сваког ограничења, у другом његов се само циљ од чести ограничава породичним циљевима, а у трећем често и готово по правилу од његова самоциља једва да што остане. Према томе човек се јавља у историском развитку као чисто природан, слободан продукат и као продукат породичног и задружног државног живота. "Он је циљ по себи, у породици поред тога он је и оруђе породичких циљева а у државном животу, што је нарочито било у ста-