Учитељ

520 | УЧИТЕЉ

истини може се допустити, да ће се човештво вечно помицати на том путу и све ближе приступати истини, али је изван сваке сумње да до апсолутне истине никад не може доћи просто с тога што је у његову духу и животу све релативно: Истоветан случај и са правдом.

И том високом идеалу под именом апсолутне правде тежи ч0вештво по унутрашњим интимним законима бића људског, али га не може достићи. Јер као и истина правда је израз којим се бележи истоветност, али не истоветност бивања и постајања, него истоветност у људском поступању и делању које са на крају крајева своди на апсолутно једнако позајмљивање и враћање. Апсолутно једнако поступање и делање означава се изразом апсолутне правде, али како нема ни два момента у људском животу, који узрокују поступања и делања, апсолутио једнака, него се орузчни ланац и субјективно и објективно непрекидно мења, то је апсолутна правда као год и апсолутна истина сасвим недостижна. Према томе апсолутно једнако поступање и делање у свима приликама спрам свих људи, шта више спрам свих живих осетљивих бића па и спрам себе самог апсолутно је немогућно, јер се мотиви за делања и поступања непрекидно мењају, и према њима мењају се и делања и поступања, с тога човек не може доћи до апсолутне него само до релативне правде, која је зависна од субјективних и објективних погодаба. у

Од туда је оно што се често чује да су истина и правда само у бога, у идеалног бића које се не мења, које познаје унутрашњи ивтимни, непроменљив, вечно трајан поредак ствари, које поступа и дела не као човек по тренутним променљивим мотивима, него по унутрашњем поретку бића свога за које се држи да је једно исто од вечности. Све се мења-и у природи и у људском духу и животу само је једини бог као крајњи идеал, као идеал свих идеала, исти од вечности, и према томе схватању сасвим је на свом месту што се апсолутна истина и правда фамо за божанство резервишу. И у колико човек тражи да се својим умним и моралним особинама приближи томе божанству, томе непроменљивом идеалу који је један исти од вечности, у колико теже доводи један исти у свима

% у 1 Истина је израз којим се бележи сталан непроменљив поредак ствари или што је свеједно, то је израз којим се бележн да је нешто оно што је, да је исто. Како ни у два момента и у природи, и у људском духу и животу нема ничега што би било једно исто пошто се све непрекидно мења, то апсолутне истоветности никад нити је било нити ће је бити.